Subota je. Praznici. Stvarno ne znam kada ćete stići da pročitate ovo, ali je meni došlo da podelim svoja razmišljanja sa vama. Više od godinu dana po početku temeljne promene života kockice počinju da se slažu i polako uspevam da ispravim mnoge nepravde koje sam počinio drugima i sebi dok nisam razmišljao o tome kako se ponašam i šta radim sa sobom i sa svojim životom.
Uvek razmišljam o dve stvari, a to su razlika između toga da ti neko nešto zaboravi i da ti neko nešto oprosti. Druga stvar je veoma laka, a prva se gotovo nikada ne dešava. Zato stalno u mojoj glavi odzvanja priča, koja nije moja, ali je adekvatno vreme da je podelim sa vama, ako je niste do sada čuli.
Ekseri u ogradi
Jednom beše jedan mali dečak koji je imao lošu narav. Njegov otac mu je dao kesu punu eksera i rekao mu je da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom, zakuca jedan ekser u ogradu.
Prvoga dana dečak je zakucao 37 eksera na ogradu. Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio da kontroliše svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav nego zakucavati eksere u ogradu.
Tako je došao dan, kada tokom celog dana nije pobesneo. On je rekao to svom ocu, a otac mu je rekao da svakoga dana tokom kojeg uspe da kontroliše svoje ponašanje, iz ograde iščupa po jedan ekser…
Dani su prolazili i jednoga dana dečak je bio u stanju da se pohvali svom ocu da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde. Tada je rekao: “Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda više nikada neće biti ista. Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i izvuci nož ali posle toga nije važno koliko puta kažeš da ti je žao, rane ostaju.”
*
Verbalna rana je identično bolna kao i fizička. Prijatelji su vrlo retki dragulji, oni čine da se smešiš, ohrabruju te da uspeš u necemu, oni su spremni da te saslušaju, da podele tvoj bol, imaju lepe reči i otvoreno srce za tebe.
Ovaj konkretno tekst je prenesen sa Karika, tamo sam ga našao i malo sredio, bila mi je potrebna osnova, Možete ga pronaći u raznim verzijama na raznim sajtovima.
Nesvesno i svesno povređivanje
Povrede su različite. Nekoga povredimo svojim reakcijama, nekoga povredimo time što ništa nismo uradili, nismo reagovali, nekoga povredimo fizički. Posebno je teško kada prođe neko vreme pa više nisi ni siguran koga si povredio, a koga nisi. Mnogo sam čitao i upoznavao se sa ostalim manifestacijama kompulsivnih poremećaja: kocke, alkohola, droge, kupovine, prikupljanja stvari.
Oko svega sam pravio poređenje sa hranom. Činjenica je da se ljudi koji imaju takve poremećaje najčešće stide toga. Shvataju da povređuju svoje najbliže, stide se toga, ali istovremeno se jako dobro osećaju dok to nešto rade. I onda prelaze u režim “ma šta me briga šta ko misli, meni je lepo” i to lepo traje kratko i između dolazi opet stid, do nekog sledećeg puta kada se ciklus ponavalja.
Imamo i standardne povrede koje možemo da vidimo svuda oko nas. Fizičke, emotivne, poslovne, političke. Ima ih mnogo.
Često me ljudi u mnogim situacijama pitaju zašto sam hronično optimističan. Ne znam, Dr House bi mislio da je poremećaj i lečio bi me, niko drugi verovatno ne bi. Verujem da svi možemo da budemo dobri ako se potrudimo. Da ne povređujemo jedni druge, da uvek budemo tu da pomognemo ili da bar preporučimo nekoga ko može da pomogne.
Ne volim kada se dragi ljudi oko mene posvađaju. Ne volim kada se neko naljuti na mene zbog gluposti, kratkog fitilja ili nerazumevanja (najčešće). Istina boli, ali je najbolje podvući crtu, izviniti se za stvari koje ne možeš da promeniš i koje si loše uradio, napraviti plan za dalje bez povređivanja ostalih i nadati se da će ti jednom, negde tamo oprostiti, bez obzira na to što nikada neće zaboraviti.
I dalje verujem da smo nekada davno kada smo bili deca svi bili neiskvareni i dobri. Nazad nema, ali biramo kako ćemo napred.