Sve je u glavi…

Kada sam bio mali često se pričao vic o tri ludaka koji beže iz ludnice, ali treba da preskoče 10 zidova. Prvi predloži da odustanu na trećem, i da se vrate, drugi predloži na petom, a poslednji se smori na devetom i kaže “Dosta je bilo, ajmo nazad”. Sada kada sam zacrtao da treba još deset kilograma da oslabim, mislim da je najteže fokusirati se i “završiti posao”. Zato sam rešio da ove nedelje ukinem sve otežavajuće okolnosti i fokusiram se na ciljnu ravninu.

Dežurni krivci

Moji bliski prijatelji me poznaju između ostalog po tome što volim da iz filmova koje gledam izvadim i specijalno analiziram neke detalje koji ostavljaju pouku. Pre par nedelja sam, po ko zna koji put, odgledao film Dežurni krivci. Ako ga niste odgledali stvarno ne znam šta čekate? Elem, u filmu, između ostalog, Verbal, lik kojeg glumi Kevin Spejsi, tokom priče o Kajzer Soze-u, kaže: “Najveći trik koji je đavo ikada izveo jeste kada je ubedio svet da đavo ne postoji“.

Tako sam i ja u svojoj dijeti najveću zabludu napravio kada sam ubedio sebe da nema više iskušenja. Tačno je, nije bilo više iskušenja u vidu slatkog, u vidu masnog, nekvalitetnog, ali ono što nisam uspeo, da promenim taj sistem u glavi da kada si gladan tražiš nešto da pojedeš, gricneš, i realno, ni sa čim nisi stvarno zadovoljan, i sve to što si dodatno uneo, nit te je zasitilo, nit te je zadovoljilo.

Iskušenja su počela prvo sa Wasa hlebom, koji je fantastičan, i unosim ga dodatno zbog poboljšanja varenja, jer ima jako mnogo vlakana. Međutim, po planu je da pojedem 1-2 komada za doručak. Međutim, ostane pakovanje, otvoreno, koje ima mnogo više od samo dva komada. I tako, svaki put kad si gladan, a prođeš pored, gricneš po jedan – dva, jer su, bože moj, nisko kalorični i nije problem. Nije problem ako bi se zaustavio tu, već bez shvatanja da je problem u glavi, ti svaki put kad prođeš pojedeš po jedan.

Onda je kolega počeo redovno da kupuje Wellness keks, Bambijev. Pojavio se neki novi, sa suvim grožđem. Kada su se pojavili, i O’Cake i Wellness, svideli su mi se, ali nisam preterano obraćao pažnju. Sada, kada brinem o tome šta jedem, u kombinaciji sa primamljivim ukusom, i niskim brojem kalorija (po keksu), bio je to još jedan izazov. I tako sam počeo… keks po keks, što nije problem kada bi se završilo na jednom, to bi prošlo, međutim problem je kada se ne zaustaviš na jednom. Onda počneš da računaš, pa zameniš obrok keksom, a onda nisi baš uneo ono što je trebalo i tako dalje i tako bliže.

Onda su došle na red lubenice. Visok procenat vode, teška kora, sve je to povećavalo zablude kojima sam uveravao sebe da je dobro ono što radim i svakodnevno sam povećavao količine lubenica koje sam jeo. Imao sam pregršt opravdanja, najviše o procentu vode i težini kore, ali znao sam da lažem sam sebe. Opet, stvarno ne znam šta je to sa lubenicama ove godine, da li ste primetili koliko su divne… mmm… Dosta o lubenicama!

U paketu sa ova tri jahača Dijetokalipse, Doktorka je na račun mojih nešto lošijih rezultata od prethodne nedelje rešila da mi dalje umanji obroke. Tako je moja emotivna veza sa Famis hrenovkama naglo prekinuta u korist Wasa hleba i jogurta, a večera je zamenjena salatom. Tako sam došao u situaciju da sam uvek gladan, što sam rešavao sa Wasom, keksom i lubenicama.

Odmor pred finalnu etapu

I tako smo otišli u Vršac u sredu. U planu je bilo da odemo na selo gde se familija tradicionalno okuplja tokom leta, pa smo otišli nešto ranije. Uzeo sam tri dana slobodno. Već koliko prvog dana primetio sam da je moja kilaža nešto viša nego što bi trebalo, i odatle sam pokušao da balansiram. Međutim, pritisak nije najbolji način da držiš dijetu. Neću dodatno spominjati da sam opet povećavao količine Wase i lubenica tokom boravka u Vršcu. Spremao se odlazak na selo.

Prošle godine, kada smo se okupili,  ludeo sam od slika na kojima sam, izgledao kao medved koji je spreman da napadne decu. Obično se slikam sa ostalom “decom” jer sam jedan od najstarijih u svojoj generaciji po porodičnom stablu. Takođe na slikama je bila i moja sestra, koja je išla kod Doktorke već, i gledajući slike od prošlogodišnjeg okupljanja, pre godinu dana sam započeo finalne mentalne pripreme na ovaj korak.

Moja porodica, sa strane ćaletovog oca, računamo je od pradede po kojem smo dobili nadimak (špicname) Breulji, broji 95 imena na porodičnom stablu (prababa je imala osmoro dece koji su zasnovali porodice) od toga je 13 preminulo, što nas ostavlja sa cifrom od 80-etak članova, a godišnje se okupi pedesetak na jednom mestu. Pradedu i prababu računamo kao začetnike porodice, braću i sestre moga dede prvom generacijom, ćaletova generacija je druga, ja sam među najstarijim iz treće, a jedan brat i jedna sestra su već dali svoj doprinos četvrtoj generaciji.

Da ne smaram, to je bila fantastična prilika da prikupim narcisoidnu energiju koju sam spominjao i stvarno su se svi oduševili. Oni stariji su, naravno, odmah pitali da li sam bolestan i slično, svi koji su bili u fazonu da je dosta i da ne treba više, kada bi ih upitao “pa koliko misliš da imam sada” bi odgovarali sa cifrom od 85, pa sam im govorio da kada dođem do 85, onda ću i da stanem.

Tradicionalno, ova okupljanja imaju za cilj druženje koje je uvek praćeno prekomernom količinom hrane i pića, uvek tematski odabranom. Ovog puta je to bio pileći paprikaš po starom porodičnom receptu, a za “decu” je tu bio roštilj. Već ranije isplanirano, za mene je bilo pripremljeno belo meso. Prionuo sam pečenju pljeskavica da “tempiram” vatru za piletinu, i nije mi bio problem da spremam nešto što ja neću jesti dokle god sam znao da ja imam alternativu. Tako sam krenuo da pečem belo meso. Pri kraju prišao mi je brat i tražio malo od onoga što sam spremao sebi. Kako dati njemu, a da ostali ne traže isto? Osetio sam se ko poslednji kreten, kao da neću da mu dam. Ok, bilo je malo više nego što mi je bilo potrebno, ali je to takođe bio kompenz za sva ostala iskušenja koja su bila u blizini. Nisam znao kako da se postavim, osećao sam se strašno. Shvatio je šta je uradio i iskulirao. Ali je to ostavilo jako loš osećaj u meni. Toliko je lako držati dijetu u izolovanom okruženju, a toliko teško van njega. I tako sam ja jeo svoj obrok i više razmišljao o tome kako mi je dosta svega i kako jedva čekam da završim sve. A potajno sam znao da najteže tek dolazi, jer kada sve završiš treba da naučiš da sve održavaš i da ne dođe do jo-jo efekta.

Ultimativno iskušenje

Od kako sam počeo sa ovom dijetom, nisam imao preterano mnogo želja. Stalno su me pitali “pa, da li ti se jede nešto?” Iskreno, nije. Gotovo ništa. I sad bi čovek pomislio da mi se jede specijalitet za dve osobe iz nekog fantastičnog restorana, meni se tokom cele dijete jela samo jedna stvar. Domaća krofna. Par puta me je moja draga pitala “pa dobro što ne svratiš u prvu pekaru i zadovoljiš sebi želju da ne razmišljaš toliko o tome?“. Nije to to. Nisam mogao da objasnim. Domaća krofna je specijalna kategorija. Relativno malo žena zna da je napravi ispravno. Kada je zagrizeš ona je šuplja iznutra. Ostane samo korica. Nije natopljenja masnoćom u kojoj je pečena. To je savršenstvo kulinarstva.

I tako, baš kad sam završio sa jelom stigla je tetka, koja je radila i tog dana, pa je tek stigla oko tri poslepodne da dođe na skup. Sve žene su donosile kolače, dok su se muškarci brinuli o roštilju, paprikašu i piću. Sve žene su donele kolače, osim moje tetke. Ona je nosila tacnu prelepih domaćih krofni… Taj tip krofni, i jedan specijalan tip uštipaka su nešto na čemu je dobar deo porodice odrastao. Da li treba da spomenem da žena nije stigla ni da se propisno pozdravi sa svima, a već je falilo skoro pola tacne. Rešio sam da tu počinje moja ciljna ravnina. Pojeo sam krofnu sa slašću i u uživanjem. Baš onu koju sam želeo, baš sam dobru i izabrao. Shvatio sam da je najteži put predamnom. Ali sam rešio da tu završim sa svim iskušenjima i da uđem u ciljnu ravninu.

Danas sam otišao na merenje. Vaga je pokazala 96 kilograma. Sa prethodnom nedeljom, polako sam vratio jedan kilogram nazad. Doktorka je prvi put posle prvog pregleda uzela crvenu olovku i napisala dva puta veliko NE! pored moje težine i procenta masti. Znao sam da će tako biti, čak sam bio u fazonu da ne idem na pregled, ali sam se upitao “koga bre to lažem?” i rešio da odem. Objasnio sam joj šta se sve izdogađalo, i napravili smo novi program, bez Wase, i bez voća (prebacili smo voće u  limunadu). Pričali smo o tome kako je u pitanju maratonska trka, a ne sprint i da se ritam mora održavati. Da nije problem u dijeti, već u glavi…

…hvala na još jednom čitanju, eto malo tekstova sa druge strane, ne gube se kilogrami uvek, ali nekako imam više energije da pišem, bez obzira što ovih nekoliko nedelja nisam uspeo i zato što sam se uspavao na lovorikama. Kao i uvek, pozivam vas da bacite neki komentar i/ili podelite sa prijateljima…


• Prethodni tekst: Rezultati su najbitniji

• Sledeći tekst: Kako da smršam

18 komentara na “Sve je u glavi…”

  1. jasmanac 24 August 2010 at 10:42 #

    Pa dobro, posle toliko vremena vidim da si za trenutak posustao ali to je normalna stvar. Jednostavno si dosao do momenta gde dodatno trebas motivisati sebe i naravno ukinuti te kalkulacije i vratiti se strogo propisanom rezimu.

    Ja sam takodje bio za produzeni vikend kuci. I malo se podsetio na detinjstvo. Stigao je ogrev za zimu pa sam okupio drustvo kako bismo isti pripremili. Nakon toga, cale je spremio leskovacku muckalicu kakvu ne mozete naci u restoranima. Ni jedan jedini sekund nisam bio u iskusenju. Ma nisam je ni okusio. Meni je spremio parce bifteka na grilu i grilovano povrce kao prilog.

    I nisam imao nikakvih problema. Medjutim, na jucerasnjem merenju se pokazalo samo pola kilograma dole. Nekako sam imoa utisak da ce tako biti iako je sve islo o planu.

    Ali me to nije sputalo. Promenili smo jelovnik za ovu nedelju i vratili se proteinima da bi se metabolizam ubrzao. I sa velikim nestrpljenjem ocekujem sledece merenje.

    Zato glavu gore, posao jos nije zavrsen ;)

    [Reply]

  2. Dragana 24 August 2010 at 10:55 #

    Sasvim je normalno da žudiš za nekim ukusom na kome si odrastao. Pa nisi ni ti od kamena, iako imaš cilj pred sobom! Navike su čudo i mnogo je teže odreći se starih nego usvojiti nove, naročito kada su ukusi u pitanju. Znaš i sam, ono što je najnekvalitetnije, uvek je najboljeg ukusa, osim u slučaju Famisa. Od kad sam prvi put probala njihove viršle, druge ne kupujem.

    Hvala ti na postovima, sa zadovoljstvom ih čitam i samo napred! Iako ti se možda drugačije čini, ovo je sića u odnosu na sve što si pregrmeo. :)

    [Reply]

  3. ivanhoe 24 August 2010 at 12:24 #

    breaking the habbit… :)
    meni, a i vecini ljudi koje znam, se jede prevashodno zbog nervoze, kao ventil, ili zato sto smo se navikli da “gricnemo” u prolazu dok radimo nesto drugo, pa je klopa postala deo rutine.
    Posto sam prosle godine bio skinuo oko 20kg, pa onda to na zimu ponovo dobio, mogu iz licnog (loseg) iskustva da kazem da je sustina bas kao sto kazes “u glavi”, odnosno u tome da moras da se naucis da se ne ponasas kompulsivno, da izbacis lose rituale koji te guraju u to da jedes i kad nisi gladan. A to nije lako, mada opet, kad znas sta hoces i koji je pravi problem, izvodljivo je…

    [Reply]

  4. Ratko Božović 24 August 2010 at 12:47 #

    Na svakom putu te moraju snaći i usponi i padovi, važno da je dugoročni trend pozitivan. ;)
    Nego, nisam video da spominješ bilo kakve treninge uz tu dijetu. Mnogo lakše bi ti bilo uz njih, makar i samo kardio. Da ne pominjem samo benefite koje dobijaš povećanjem mišićne mase, koja između ostalog troši više kalorija od masnog tkiva i tako dosta pomaže u gubljenju kilograma (da ne pominjem da dozvoljava mnogo veći unos slatkiša… :).

    [Reply]

  5. dezareo 24 August 2010 at 15:01 #

    Ej, sastavni deo ovog tvog bloga je i “Doktorka”, ajd’ uslikaj je i okaci njenu sliku….

    :)

    pozdrav

    [Reply]

  6. Debeljuca 24 August 2010 at 15:11 #

    @ jasmanac tacno to, skroz je lako da iskuliras kada imas alternativu.

    @ Dragana Welcome back :D

    @ ivanhoe pa najgluplje je bas to sto nisam odustao kad je bilo najteze, vec sada je bila teska faza kada treba jos samo malo da bih sredio sve

    @ ratko vezbam koliko stignem, to tek treba da formiram naviku

    @ dezareo !hint – spremam doktorki pravi blog sa savetima o zdravoj ishrani, bice…

    [Reply]

  7. Ana 26 August 2010 at 20:31 #

    U ovom tvom postu se potpuno pronalazim. Prošle godine sam se porodila, i zatim za nekih 6 meseci izgubila oko 35kg. Od tada – ni makac, a htela bih da izgubim još 7 ili 8, ali mi se desilo isto što i tebi – posustala sam. Ovih dana ipak imam čime da se pohvalim – inspirisana tvojim blogom već sam uspela da izgubim još 2kg, i čvrsto sam rešena da istrajem do kraja i postignem idealnu težinu. Srećno, i nemoj posustati, budi potpuno zadovoljan sobom! Negde sam pročitala da kilogrami koji se dobiju za nedelju dana, da bi se izgubili posle, potrebno je tri meseca – something to think about.

    [Reply]

  8. Debeljuca 26 August 2010 at 22:15 #

    @ Ana hvala puno na komentaru, drago mi je kada ljudi pronađu u mojim iskustvima ono što im se dešava u životu.

    Ranije sam pisao malo o tome, da i kada skines kilograme, moraš dugo, bar godinu dana da održavaš težinu jer telo je čudno, kao što teži da se vrati u kilograme tako ćeš se teže ugojiti ako je upamtilo manju kilažu.

    [Reply]

  9. […] da će naš bloger i dalje nastaviti po planu,  jer slažem se i ja da je sve zaista u glavi. Sve je u glavi… CITAT: …….Danas sam otišao na merenje. Vaga je pokazala 96 kilograma. Sa prethodnom […]

  10. Darko 29 August 2010 at 13:44 #

    Svaka cast na svemu sto si do sada uradio.
    Uopste ne sumnjam u dalji napredak jer si uspeo da promenis stil zivota i svoje stare navike

    [Reply]

  11. Debeljuca 29 August 2010 at 16:45 #

    Hvala

    [Reply]

  12. slavica 31 August 2010 at 00:56 #

    Blog ti je divan,tek juce sam naletela na njega trazeci hirurske metode mrsavljenja i kada sam videla naslov “40 kilograma za sest meseci” pomislila sam da je opet reklama za neki “cudotvorni preparat” za mrsavljenje :-) Moras biti ponosan jer iz mog ugla takvi rezultati se mogu postici samo u masti ili na filmovima .Nazalost ja nisam te srece kao ti, moje sestomesecno gladovanje rezultiralo je sa 5 kg manje.Radila sam test netolerancije na hranu i zaista nisam jela: so,sirce,ulje,secer,zasladjivace i nista sto je na bazi toga,moja hrana su bile pecurke i povrce spremljeno u kesi za pecenje(preporucujem ti da probas ovu kesu ,bez ulja i zacina povrce ipak dobije neverovatan miris i ukus).Elem meni je tunjevina bez ulja bila glavna kao tebi belo meso i zamisli moje razocarenje kada sest meseci borbe(istrajala sam cak i tokom onog kriticnog meseca od 19.12-20.010) rezultiralo sa samo 5kg manje.Oduzila sam sa komentarom a samo sam zelela da ti kazem da si srecan covek sto kod tebe takav rezim ishrane daje rezultate i da da sam procitala sve tvoje tekstove odjednom i pored toga sto mi je dva puta nestajala struja zbog oluje .(jos jedan tvoj uspeh a moj neuspeh ,posto sam ja napravila neki svoj blog ali razocarana malim brojem poseta pre dva dana sam izbrisala sve tekstove)

    [Reply]

  13. slavica 31 August 2010 at 01:05 #

    Predhodni komentar je bio moj nacin da se prikljucim svim ljudima i kolektivno ti damo vetar u ledja da stignes do cilja jer finis je uvek najtezi zar ne ?!

    [Reply]

  14. zorx 4 September 2010 at 18:19 #

    ufff, gde da pocnem. jao, sve razumem. i trip u glavi kad dodjes pred kraj, i grcevito drzanje za svoju porciju, i obrazlozenja i izgovore za “zdrave kekse”, i ego boost i “svaka cast”.
    sve je super,
    svaka cast na istrajavanju :)

    [Reply]

    Debeljuca Reply:

    Hvala Zorana

    [Reply]

  15. Charolija 7 September 2010 at 14:14 #

    Da nema takvih padova, čovek ne bi znao koliko je u stvari zaista jak i istrajan u svom poduhvatu. Pobednik je samo onaj koji jednom više ustane, od broja puta koliko je pao. ;)

    [Reply]

  16. Ankica 21 September 2010 at 19:13 #

    Dragi Debeljuco i poštovana suprugo! Imam neodoljivu potrebu da se javim povodom ovog teksta koji si objavio,a vezamn je za iskušenja.Vidim spominješ krofne i wellnes cake….Odmah sam osetila da smo rod rođeni,pogotovo što sam prošla kroz dijetu mršavljenja od 18 kg pre pet godina.Sve ove tekstove koje si objavio kao da sam pisala ja,eto koliko osećam bliskost u razmišljnju.Međutim moram ti reći da sam na iskušenju wellnes cake sa mrvljenom čokoladom u potpunosti pala i da je sva ta filozofija o tome kako je sve u glavi i disciplini kod mene zakazala u onom trenutku kada mi se izmaklo tlo pod nogama.Jesam bila uspela da oslabim i izgledam bolje nego kad sam imala 20 godina,jesam to radila uz pomoć nutricioniste i uspela da sve održim tri godine i mislila sam da sam konačno vratila svoje telo,ali avaj…U trenutku kad sam se suočila sa neizdrživom strepnjom vezanom za finansijsku situaciju i posao kojim se bavimo moj suprug i ja ,pogotovo što imamo i troje dece ,počela sam da se tešim hranom i vratila se ponovo na početak.Shvatila sam da što se tiče glave,nije dovoljno samo na racionalnom nivou odlučiti i podvući crtu,dragi moj prijatelju.Taj model koji sam nekada napravila ko zna kad i zbog čega da kad mi se izmakne tlo pod nogama tešim se ušuškanošću u ukuse koji razgaljuju dušu,taj model teško se razbija…Ako jedeš zbog utehe ,zbog nemira,zbog toga što se tako osećaš bolje,teško ćeš odoleti onda kad si ranjiv,kad trošiš energiju da se održiš u bukvalnom smislu.Iako sam ispustila sve što sam postigla držeći dijetu,nisam izgubila volju da probam još jednom,samo sada znam,da sledeći put,kad krenem ponovo,moraću prvo da odgovorim sebi zašto jedem i čega se sve plašim.Koji bauk tera malu Ankicu da jede ćokoladu,hleb,keksiće wellnes i da žudi za krofnama mirisnim,šupljim,bez suvišne upijene masti…Pozdravljam te puno i želim ti da odoliš welness cake-u,jer ni malo nisu well kad se pojede puno,a jedan nekako nikad nije dovoljan…Nadam se da ćeš moje razmišljnje i iskustvo prihvatiti samo kao iskren i dobronameran prilog svim onim razlozima da odoliš iskušenjima vezanim za miomirise.Pozdrav ,Ankica

    [Reply]

    Tash Reply:

    “Ako jedeš zbog utehe ,zbog nemira,zbog toga što se tako osećaš bolje,teško ćeš odoleti onda kad si ranjiv,kad trošiš energiju da se održiš u bukvalnom smislu” – potpuno se pronalazim, ali po meni ovo dokazuje ono što je naš pisac htio da kaže – sve dolazi iz glave. Sam sa sobom čovjek bi morao da riješi (prva ja!) da Welness keks neće popraviti pokvaren televizor, da ove tetkine krofne neće riješiti sudski spor u moju korist…

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači