Strastvenost i preporuka kao motivacija

U nedelju 9. januara, na Adi, dodeljene su nagrade za najveće motivatore 2010. godine u organizaciji sajta Trčanje.rs. Neobično je čudno što u situacijama kada se družim sa tim fantastičnim ljudima uvek imam jako veliku potrebu da trčim sa njima. Nisam se spremio za to, mislio sam da će deo ekipe i samo šetati, poučen iskustvom od letos, ali pošto su svi počeli da trče, Dragana me je uzela pod svoje, i trčao sam koliko sam mogao. Bilo je jednostavno, izvodljivo, lako za praćenje. Istog dana smo se videli sa bratom i njegovom devojkom koji su nam sa velikom posvećenošću i entuzijazmom pričali o tome koliko su zadovoljni novim sportom, treningom na koji idu, pričali su sa ljubavlju i posvećenjem, odmah smo poželeli i mi da probamo. Tih dana, mi je bilo krivo što nisam iskoristio priliku za put u Sloveniju, ali je preporuka za taj tip usluge došla nešto ranije na biZbuZZu. Sve to zajedno me je navelo da razmišljam na temu koliko smo skloni da se poistovetimo sa ljudima i da prihvatimo njihovu preporuku, ako su oni stvarno uživali u nečemu, ukoliko sa ljubavlju, entuzijazmom i strastveno ti nešto preporuče i olakšaju da se uključiš u ceo proces.

Prati me, lako je!

Samo je to rekla. Videla mi je u očima da želim da trčim. Prijatelj, moja draga i ja smo stigli na Adu par minuta posle deset sati, ali ekipica nije još krenula, tek su se zagrevali. Kada su letos trčali, jedan deo je obišao krug polako, ovo je bila malo “jača” ekipa i bili su spremni samo na ozbiljno trčanje. Podelili su se u dve grupe, pozvali nas, mi smo se nećkali i oni odoše. Nas troje smo krenuli polako za njima, hodajući.

Tada sam video kako se Dragana vraća. “Ajde, ajde… Prati me, lako je!” – rekla je i već se okrenula očekujući da je pratim. Dodao sam gornji deo trenerke mojoj dragoj, i krenuo. “Lagano nemoj preterivati, pazi kako dišeš” – govorila je (parafraziram po prisećanju). Tako smo trčali i kada nisam mogao više kao da je skapirala, rekla je “Do sledeće bandere”. Tu smo stali i nastavili da hodamo. Merila je sve na ručnom satu. Određeni broj minuta smo trčali, onda smo određeni broj minuta hodali i tako na smenu. Dok smo trčali i hodali pričala je o svojim iskustvima, jer je prošla isto to, isti takav trening, nešto ranije sa Veroljubom. Bilo je lako, mada sam posle svake etape bio sve umorniji, zapravo sam sve lakše podnosio sledeći deo staze. Osećao sam se divno. Način na koji je pričala o trčanju i iskustvima drugih, i svom iskustvu sa tolikim entuzijazmom učinio je da se osećam super. Rekla je da opustim ruke da mi bude lakše, ali ja nisam uspevao. Nisam hteo da se žalim i da se “vadim”, ali povreda iz Grčke kada sam imao 19 godina je relativno skoro eskalirala i imam veliki problem sa desnim ramenom i svaki doskok na desnu nogu je proizvodio rezak bol u ramenu. Trudio sam se da držim ruku u jednom položaju kako bih izbegao bol, ali nisam uspeo.

Dragana je letos na Adi u paketu sa mnom držala predavanje i pričala o svojim iskustvima pri odvikavanju od pušenja. Tada sam je prvi put upoznao, a već sam je poznavao virtuelno pre toga. Zna kako da te motiviše da se pokreneš. Kada smo došli do kraja te strane Ade, (cela jedna strana, nisam ni znao da mogu) rekla je da možemo da nastavimo ili ako želim da se vratim, a da ona nastavi. Bilo mi je glupo da nastavi sama, ali je rekla da nije nikakva frka, da je super što sam i toliko izdržao.

Vraćao sam se nazad, majica se sušila na meni na januarskom suncu, negde na pola puta sam susreo moju dragu i prijatelja koji su mi dali konačno gornji deo trenerke. Džaba, već je bilo kasno, zaradio sam tih dana ukočenost u leđima i prelep bol u ramenu. Nešto kasnije smo seli svi zajedno u kafiću Lago iz kojeg Trčanje ekipica kreće svake nedelje. Uz lepu priču evocirane su uspomene iz 2010. godine, predstavljeni planovi za 2011. i dodeljene nagrade Mariji Radovanović i meni. Uz  “plaketu” dobio sam i pravu Adidasovu trkačku kapu, kao inicijaciju da počnem da prikupljam svoju opremu za trčanje i u jednom trenutku se ozbiljne priključim ekipici. Sigurno hoću, i taj osećaj koji se dobije kada se sa njima družiš, i način na koji me je Dragana lagano uvela u taj svet, su svakako ono što može da me natera da stvarno to i uradim.

Ako se jedan deo tela pokreće, celo telo se pokreće

Tog poslepodneva, posle trčanja, oglasio se telefon. Stigla mi je poruka od brata iz Novog Sada. Pitao je da li imamo vremena da dođemo do grada da se vidimo sa njim i njegovom devojkom. Rekao sam da nemamo auto, da oni dođu do nas ako mogu i tako to. Ostao je dogovor “neki drugi put“. Bio sam jako umoran.

On je do skoro živeo sa roditeljima van Novog Sada i kada smo mi bili u gradu, on je sa drugog kraja došao da se vidi sa nama. U nekom trenutku moja draga je rekla “čekaj, on je došao sa drugog kraja da se vidi sa nama, a mi ne možemo odavde da odemo do grada?” Shvatio sam da je u pravu i krenuo da se spremam. Ovde, na blogu, glumim neko ludilo da mogu sve, a zapravo ponekad zapadnem u onaj isti sistem da me sve mrzi. Odgovorio sam na poruku da smo ipak promenili mišljenje i da stižemo.

Sreli smo se i krenuli da pričamo naširoko, nismo se odavno videli i prvi put smo upoznali njegovu devojku. Tema o njihovom bavljenju sportom je nekako isplivala i rekli su nam kako su krenuli na Tai Chi Chuan. Ta borilačka veština me već neko vreme privlači, jer je najbliža kineska borilačka veština Aikido-u kojim sam se bavio. Pričali su koliko su zadovoljni treningom, koliko su naučili, šta su sve radili, koliko je lako za početak, da je super stvar što mogu oboje da idu i da uče od nule i slično. Slušali smo ih i upijali svaku reč.

Nekoliko nedelja nam je trebalo da se organizujemo i konačno smo našli mesto i termin koji nam odgovaraju i do sada smo “odradili” par treninga. Super je kao početak nečeg redovnog, super je kao nešto što možemo zajedno da treniramo, i da vreme zajedno utrošimo. Da nam njih dvoje nisu to sa takvim entuzijazmom preporučili, identifikujući se sa nama i pričajući nam koliko je dobro da kao par idete na trening, verovatno ne bismo ništa uradili.

Od trenutka kada sam selio kumove reaktivirala se povreda ramena koju sam zaradio sa 19 godina, valjda je do sada rame bilo “ušuškano”. Fizioterapeut mi je rekao da ne smem da se bavim napornim sportovima, dao mi listu vežbi koje treba da radim. Ono što sam video na Taj Čiju jeste da svaka od njihovih vežbi baš to i proizvodi, i posle već par treninga se osećam super, rame i dalje boli, ali imam utisak da jenjava.

Propušten odlazak u Sloveniju

Tih dana se još jedna situacija u kontektstu odvijala i nekako sam pakovao da sve tri ispričam u jednoj priči od tada. Još na biZbuZZ-u upoznao sam Džefrija. Već ranije sam čuo za firmu Kolektiva, on je bio vlasnik. U poslednjih par godina, počelo je pozitivno “ludilo” oko grupne kupovine. Koncept je bio jednostavan, započeo je u Čikagu. Firma koja se time bavi, ponudi drugim firmama koje se bave uslužnom delatnošću, da ukoliko prodaju dovoljan broj “kupona” svi vlasnici kupona dobiju popust od 50% i više na usluge te firme. Firma, u ovom slučaju Kolektiva, koja je “dovela” kupce, dobija deo profita. Jednostavno? Video sam da se taj trend pojavljuje kod nas, ali me nešto i nije zainteresovao.

Onda sam upoznao Džefrija. Znao sam već šta je u pitanju, i na biZbuZZu je pričao drugima o tome kako radi Kolektiva kod nas… Kako je napravio firmu u regionu, koje su probleme imali, kako su ih rešavali i slično. Ono što je zapravo promenilo način na koji sam gledao na njih je njegova potpuno druga vrsta entuzijazma i drugačiji pogled na ideju grupne kupovine. Njegova ideja nije bila samo da ponudi ljudima nešto jeftino, ako se dovoljan broj ljudi prijavi, već da zapravo ponudi ljudima da iskuse neke nove stvari. Pričao je o primerima i primerima koliko su fantastičnih ponuda imali, i kako njegov tim na terenu prvo ispita sve te ponude i uslugu, pa tek tako nešto uvrste u ponudu. Od tog dana na svom email-u napravio sam poseban filter da mi sortira njihove dnevne ponude i redovno gledam šta ima u ponudi. Način na koji je to prezentovao me je ubedio da ih zapravo redovno pratim. Posle nove godine stigla je super ponuda, regionalnog tipa, dve noći u hotelu na Bledu, u Sloveniji za 12000 dinara. Ludilo oko auta me je totalno omelo, dok sam se setio da popričam sa mojom dragom oko svega, svratio sam se ponovo na njihov sajt i video da je ponuda istekla. Baš mi je bilo krivo. Baš bi se ostvarilo ono o čemu je Džefri pričao: “iskusite stvari koje niste do sada“. Nikada nismo bili u Sloveniji i bilo bi super iskustvo. Biće prilika, nema veze.

Preporuke, entuzijazam i strast

Rekoh da već neko vreme razmišljam da sve ovo podelim sa vama, jer jako mnogo razmišljam o tome. Zašto su ova tri primera toliko uticala na mene? Naučila su me na kakav način treba drugima da pričam o dijeti i na koji način da ih motivišem. Blog je u redu, to funkcioniše, ali ponekad zamišljam čitaoca bloga kao nekoga srednjih godina ko napeče posudu kokica, otvori browser i krene da čita moje tekstove. Neke motivišem i jako sam srećan zbog toga, ali opet, imam mnogo primera kada treba tu svoju energiju da prenesem na nekog koga sretnem uživo. Smatram da treba da ubrzam, jer počinje stvarno da me zabrinjava ne više toliko oko zdravstvenog aspekta, koliko što ljudi koji imaju problem sa težinom postaju ravnodušni po pitanju ostalih stvari koje im se dešavaju u životu i nemaju snage za akciju i inicijativu da nešto promene. Sva tri primera imaju mnogo toga zajedničkog:

  • Veliki entuzijazam i strast o temi o kojoj su pričali
  • Obične primere, kako nešto funkcioniše
  • Fantastične primere koji proizvode faktor oduševljenja
  • Predlog kako da se lako uključiš

Kad uklopiš sva četiri, dobijaš preporuku koju neko možda neće odmah prihvatiti, ali će sigurno ostati urezana u sećanju, i kad tad će nešto uraditi po tom pitanju.

Ostajte mi dobro i recite mi – Kada je na vas neka preporuka toliko uticala da stvarno nešto promenite?


• Prethodni tekst: Debeljuca 2011

• Sledeći tekst: Prijatno iznenađenje iz Kolektive

8 komentara na “Strastvenost i preporuka kao motivacija”

  1. Dragana 31 January 2011 at 11:16 #

    Hvala ti na lepim rečima! Mnogo sam srećna što sam mogla da doprinesem tvom aktiviranju i tome što se dobro osećaš zbog sporta :)

    Krećeš lagano, brzo ćeš napredovati, a kad dođe lepše vreme malo češće da trčiš sa nama, da se spremamo za Fun run na BG maratonu :)

    [Reply]

  2. […] This post was mentioned on Twitter by jasmanac and Debeljuca, Ivan Cosic. Ivan Cosic said: Kako strastvena preporuka moze da te natera da probas nove stvari – Debeljuca – http://ow.ly/3N7ay […]

  3. Veroljub 31 January 2011 at 11:43 #

    ima da te uvatimo pod svoje i pre nego što budeš video šta ti se dešava :))

    ćosić 2.0 :))

    [Reply]

  4. Iva 31 January 2011 at 15:18 #

    Pozdrav Ivane!
    Tekst koji je pogodio tačno u cilj i u pravom trenutku. :) Juče sam počela da vežbam “Pet Tibetanaca”, dosta poznat sistem vežbi medju sredovečnom populacijom uglavnom. Najpre sam iščitala knjigu, pa kopala po forumima za iskustvima ljudi… I tacno je, tudj entuzijazam je neverovatno pokretačko sredstvo. Prethodno mi je prijatelj iz NS gustirao kako su on i žena krenuli na Tai Chi. Jako me je zainteresovao, ali trebalo je prekopati gde sve ima u Bg i kakvi su utisci, a to nisam uradila za sad, pa tako krenuh sama sa Tibetancima. Bila bih zahvalna za kratku info na PP gde u Bg si čuo da je za preporuku. Sve najbolje Tebi, inficiraj što više nas svojim uspehom na svim planovima :)

    [Reply]

  5. Debeljuca 31 January 2011 at 15:31 #

    @draganita & veki – :D najbolji ste. Malo ponekad zastrašuje vaša posvećenost trčanju, uz ono “ma oni su profi, nemožemo mi sa njima”, ali onda upoznaš da može.

    @iva – preporuka je uticala, ali smo mesto izabrali po lokaciji i vremenu koje nam je bilo najlakše za organizaciju sa ostalim obavezama, a ne po preporuci.

    [Reply]

  6. Aleksandra 31 January 2011 at 20:42 #

    Ustvari sve što je ikada dobro motivisalo je ISKRENOST. Tvoj tekst zrači time toliko da bih sada skinula zavoje sa noge i upustila se u tu divnu borbu tela i uma.

    Nema čoveka koji se posle trčanja ne oseća dobro i uzvišeno ma koliko mu je telo klonulo. A tek osećaj kad dotrčiš do granice koju si smatrao nedostižnom pa je i pretrčiš… Jedva čekam da se oporavim :)

    [Reply]

  7. Nenad 31 January 2011 at 21:18 #

    Takodje je vazno imati pored sebe pravu osobu. Ponekad je tesko ostetiti trenutak kada nam je potreban “step up” i tada su bitni ljudi koji nas okruzuju

    [Reply]

  8. […] This post was mentioned on Twitter by Zoran Torbica and Dragan Radović, Aleksandra Vukovic. Aleksandra Vukovic said: Odličan tekst: Strastvenost i preporuka kao motivacija http://bit.ly/fvUcbR via @ivancosic […]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači