Rebarca u kajmaku

…ne, nisam ih jeo. Ali sam jeo sve ostalo, smatrao sam da je dovoljno da jedem samo ono što znam da mi ne škodi, da ne brinem o tome koliko jedem. Isto tako sam mislio da ako već odem do čuvene kafane i budu mi ponuđena rebarca, da pokleknem, “nek ide život…” ali to se nije desilo. Oh da, bio sam na biZbuZZ-u, bio deo okruglog stola o zdravoj ishrani, naročito bitnom ljudima koji žive od rada na računaru. Proveo se fantastično sa celom prisutnom ekipom, doživeo stvari koje se teško prepričavaju. Udaljio sam se od svog cilja, svojom greškom, ali šta je tu je, neko ko je u procesu dijete je veoma labilan, jer njegove masne ćelije jedva čekaju da se napune. Važne odluke u životu se lako donesu, staviš sa jedne strane ono što je u redu, sa druge ono što nije i onda šta prevagne tako radiš… Nije mi žao… Ajmo redom…

IT druženja

Šta su to IT druženja? Od kako je Internet postao komunikacioni alat, počele su razne fame, priče koje nemaju uporišta, da su svi anonimni i da svako može da se skriva iza svog nadimka, avatara i slično. To, na sreću, nema veze s’ vezom. Prava stvar počinje tek kada stvarno upoznaš te neke ljude koje si upoznao virtuelno. Tek kada upoznaš u stvarnom svetu ljude koje znaš preko Interneta, onda se priča ili proširi ili prestane. Stvarno ne znam šta bi bilo da u moj život nije uplovio Internet. Ne bih napravio prvu prezentaciju Vršca na Web-u, da to nisam uradio verovatno ne bih imao čime da se pohvalim na kanalu koji se bavio dizajnom na jednom od prvih chat servisa, tako ne bih upoznao jednog od svojih najboljih prijatelja, da nisam uradio tu prezentaciju ne bih se verovatno pojavio u Petnici, gde su me devojke koje su vodile radionicu preporučile za moj prvi posao u Beogradu u velikoj marketing agenciji, da se nisam prvi put pojavio u Petnici, ne bih kasnije postao predavač, pa verovatno ne bih ni upoznao moju dragu, koja je tamo posredstvom Ministarstva Prosvete došla na predavanja, da nisam nju upoznao možda se ne bih odlučio baš za prethodno pomenutog prijatelja da mi bude kum na venčanju. I da nije Interneta, ja bih samo bio još jedan od ljudi koji su prošli dijetu, i mnogo vas ne bi ovo čitalo ni danas, ni prethodnih dana.

Od trenutka kada sam kročio u online svet upoznao sam jako mnogo ljudi i to radim i dan danas. Retki su oni koji nisu vredni, ali povuku se sami. Tokom svog angažmana na DizajnZoni, najvećoj domaćoj dizajn zajednici koju su pokrenuli moji prijatelji, a ja svesrdno pomagao oko organizacije i administracije, često smo organizovali druženja. Nazivali smo ih “Meating“, namerno kombinujući reč meso sa sastankom, jer su se najčešće pretvarali u super druženje u kombinaciji sa velikim količinama hrane. Tako sam, kada sam se vratio na “scenu”, ovim blogom i svim u paketu ove godine, već unapred znao o čemu se radi kada su najavljena neka druženja ovog tipa. Dosta toga se promenilo. Druženja su postala mnogo češća, dinamičnija, ad-hok, sa novom formom Twittup-a su postala još češća, ali se najčešća forma još uvek nije promenila – druženje uz hranu i piće. Tema često prestaje da bude bitna.

Pre nekog vremena kada je DevProTalk organizovao roštilj na Adi, neki ljudi su pitali “kako da dođemo kada tamo nikoga ne znamo“. Tokom organizacije biZbuZZa, na istom forumu pojavili su se ljudi koji su pitali “kako da znamo da li da dođemo kada još nije objavljen spisak predavanja“. Mladi su, naučiće. Tokom priče o ovogodišnjem biZbuZZ seminaru u Nišu, nekoliko puta je naglašeno da prava stvar nije u predavanjima, već u druženju van predavanja. Iskreno, konferencija me je oduševila sa kvalitetom predavanja obzirom da su mogli samo da pozovu te sve ljude tamo i opet ne bi ništa izgubili. Naprotiv. Kvalitet predavanja, a ponajviše kvalitet druženja između predavanja je bio na najvišem mogućem nivou. I dok ste vi čitali moj tekst o upoznavanju novih ljudi, ja sam upoznavao nove ljude.

biZbuZZ 2010

Pripreme su počele nekoliko dana ranije, kada sam kupio nove pantalone. Iste večeri došli su nam neki prijatelji i ja sam popio kritike od ženske populacije da sada više ne treba da oblačim pantalone sa džepovima na kolenima, već da bih mogao da se “uvučem” u nešto što je namenjeno zgodnim ljudima. Šta da radim, navikao sam. Pantalone sa džepovima sam uvek voleo, ali nisam uvek mogao da uđem u njih, sada sam iskoristio priliku. Prošao sam torturu kako se nose pantalone, da sada ne moram da nosim pantalone “duboko” već da treba da ih spustim na kukove i slično… Prihvaćeno. Kada sam bio klinac, sestra je pokušala da mi objasni kako se nose pantalone “sad ćemo da ih spustimo na kukove… erm… Gde su tebi kukovi?” Nije ih našla, nisam ni ja. Do ove godine. Sad kad su tu, znam gde treba da nosim pantalone.

Konferencija je počinjala u sredu. Međutim, iz proverenih krugova, od jednog od “evanđelista biZbuZZ-a” sam načuo da je prava stvar i veče pre konferencije, kada dolaze predavači pa sam se pripremio da krenem dan ranije. Tako je i bilo. Imao sam slobodnih mesta u kolima, drugar je otkazao pa sam ponudio mesta ostalima. Danica je prihvatila, ali je čekala Anu koja je stizala iz Zagreba, tek kasnije, oko pola osam. Pitao sam na tviteru koliko mi je potrebno do Niša ako idem 110km/h i dobio sam odgovor. Negde na pola puta Danica je pitala “Ne mogu da verujem, ti konstantno voziš 110, imam utisak da ti se zaglavila kazaljka“. Znam ograničenja svog automobila i znam kako najbolje radi.

Stigli smo oko 11 i ekipa je već bila tamo. Oko trojke je moj cimer otišao po burek i pivo. Do tada su se neki već blago napili pa su svi uz pesmu i smeh prionuli na burek. Da li postoji bolje uživanje od toga da vidite Amerikanca koji super priča Srpski, koji sedi sa tvoje leve strane i Hrvata koji sedi sa desne, dok jedu burek, zalivaju ga pivom, umiru od smeha i govore “Serbija je sup-r!!!

Nisam dugo ostao, sutra je bio novi dan i broj pridošlih je bio enorman. Od samog jutra je hotel bio prepun. Pogledao sam šta ima za doručak i shvatio da moj plan neće funkcionisati. Rešio sam da ne jedem stvari koje inače ne jedem, ali one koje su u redu po nekom mom sistemu, da ne razmišljam previše o tome koliko ću. Da vas ne gušim sa predavanjima, prvi dan sam ispoštovao maksimalno. Zoran Torbica je predstavio servise Snajper i Kotizacije, oba servisa rešavaju realne probleme. Prvi omogućava marketing agencijama da tačno znaju gde da se reklamiraju na Webu, dok drugi omogućava lako upravljanje sistemom naplate karata za događaje. Jefrey, iz Kolektive, je predstavio ovaj servis kroz svoju viziju. Prvi put sam video da ideja Kolektive nije samo “hajde da kupujemo zajedno”, već je ideja ljudi iza nje da svojim korisnicima obezbede neka nova iskustva koja do sada nisu probali. Svakako jedna od stvari na koju ću mnogo više obratiti pažnju u bliskoj budućnosti. Veroljub Zmijanac, administrator sajta Trčanje.rs je objasnio kako da ako nešto radite sa ljubavlju, neprofitno, možete sajt voditi kroz aktivnost nevladine organizacije i time omogućiti finansiranje sajta. Dragan Varagić je u svom predavanju veoma detaljno prikazao da korišćenje sajta ne mora da ima za svrhu samo finalnu kupovinu, već dolazak do kontakt informacija ljudi koji su zainteresovani za proizvod i kasnije od njih formirati svoju listu kupaca ili klijenata. Tokom dana pridružila nam se i ministarka za telekomunikacije i informaciono društvo, Jasna Matić, koja je bila potpuno otvorena za razgovor o problemima koje IT profesionalci imaju.

Približavala se večera i čim sam čuo da se odlazi 20 kilometara van Niša, shvatio sam da sigurno ne idemo toliko daleko bez razloga. Razlog je postojao. Kafana u mestu Draževac, na starom putu ka Aleksincu je otvorila sve svoje kapacitete da nas sve primi. Konobari su konstantno donosili hranu, i da sad tu ja ne pričam previše, samo ću vam objasniti primerom; konobar je konstantno dolazio i donosio nove “vagone” Leskovačkog Voza, prijatelj koji je sedeo za stolom ga je zamolio za otvarač za vino u jednom trenutku, na šta je ovaj odgovorio “izvini ne mogu da stignem, izgubiću ritam“. Ocenio sam da je sve od mesa i prionuo da “očistim tanjir”. Nije bilo dobro da jedem toliko, nisam baš toliko napravio problem, jedna od osnovih ideja dijete je bila da se naviknem na manje porcije… ali avaj…

Opet smo se vratili u hotel i nastavili sa druženjem. Ovog puta smo imali nove zvezde večeri, advokata koji je objašnjavao gluposti u pravosuđu i direktora jedne od vodećih agencija za oglašavanje na Internetu koji se posle svakog primera hvatao za glavu i govorio “jooooj Srbijaaaaa, ne mogu da verujem…” Na ovom biZbuZZu sam gostovao u funkciji predavača i sutradan je bio okrugli sto pa sam morao u sobu da pripremim materijal za sutrašnji dogovor tokom doručka koji sam imao sa svojim sagovornicima.

Tokom doručka upoznao sam Ogija, mladića koji je višestruki balkanski seniorski prvak u Triatlonu, i koji vodi blog o zdravom životu i triatlonu. Inicijator okruglog stola je bio Veroljub Zmijanac, na čijoj podršci sam neizmerno zahvalan.

Mala digresija o funkcionisanju Interneta

Kada sam pričao o procentima masti i BodyMassIndexu, nisam pronašao na Internetu informacije, prekopirao ZA SEBE, na SVOJ SAJT, i objavio, već sam pronašao na sajtu Trčanje, citirao ih delimično, i uputio ljude na taj sajt. Do tada nisam znao ništa o njima. Bez obzira što su oni veliki sajt, time sam dobio prijatelje. Kada sam video da organizuju aktivno leto na Adi, ponudio sam pomoć, i prihvatili su, što je bio moj prvi javni nastup. Onda je Veroljub organizovao ovaj okrugli sto u Nišu i pozvao mene. Ništa od ovoga nije dogovoreno unapred kao neka velika strategija, već jednostavno “dobro se dobrim vraća”.

Sa Ognjenom i Veroljubom sam dogovorio koncept za okrugli sto i nastavili smo svojim putevima. Predavanja tog dana su obeležili Tatjana Vehovec koja me je naterala da porazmislim o upotrebi prideva u svojim tekstovima, i Srđan Erceg, koji je predstavio totalno dijetalnu Facebook aplikaciju, možete da ližete sladoled na Facebook-u koliko želite, nećete se ugojiti. Došlo je vreme okruglog stola i ovog puta nisam bio u panici kao na BlogOpen-u, mada je bilo mnogo više publike. Ognjen je predstavio principe pravilne ishrane, a ja sam pričao o činjenicama i zabludama vezanim za iste. Takođe malo sam promovisao promenu svoje priče “da svako treba da pronađe svoj trenutak” jer više ne mislim tako. Da svako treba da promeni svoj život što pre, kako bi imao više vremena u životu da uživa posle promene.

Posle okruglog stola otišli smo do grada, na ručak. Pet ćevapa i kiseli kupus… lako je ispoštovati kada imaš porciju. Morao sam da se vratim, jer je počinjao Basket turnir za koji sam se prijavio. Basket sam odigrao zadivljujuće lako, imao sam snage za sve, mada sam ispao iz štosa i forme u samom sportu, ali ništa što malo vežbe neće popraviti. Prva utakmica je prošla jako dobro, ali smo u druge dve naleteli na ekipe koje očigledno dugo igraju zajedno. Organizatori su se uplašili da neće biti dovoljno ekipa od ljudi sa konferencije pa su poziv uputili i IT firmama iz Niša, tako da su došle uvežbane ekipe. Posle dve izgubljene utakmice, vratio sam se do hotela i pripremio se za

Odlazak u Mrak

Mrak je restoran. Pogađate već. Drugi u nizu koji smo morali da obiđemo. Takođe je simboličan naziv istog, jer sve što se dešavalo te noći potpada pod kategoriju “mrak”. Zamislite kao onaj prikaz u filmovima koji se dešava sa prekidima sa jakim blicevima između, kao od stroboskopa… Evo niza fotografija: Restoran pun ljudi. Blic. Švedski sto na kojem su samo salate po kojima je Mrak poznat. Blic. Meso pojedeno. Blic. Uzimam salatu. Blic. Stiže nova tura mesa. Blic. Uzimam i meso. Blic. Neki ljudi sedaju za sto, po fazonu “Ustaćemo kad dođu Šveđani”. Blic. Sedim sa prijateljima i pričam im o dijeti, pošto smo se najeli. Blic. Polako ljudi odlaze u diskoteku. Blic. Polupijano društvo ispred kafane peva pesme devedesetih. Blic. Sedanje u kola i praćenje čoveka u Ladi Nivi koji je rekao “ako ne znate put, pratite me” a mi nismo znali ni ko je on. Blic. Ogromna i nestvarna diskoteka, gde ciganski bend svira mambo/džez verzije domaćih narodnjaka. Blic. sms poruka “svi smo u drugoj diskoteci”. Blic. Tabanamo do druge diskoteke. Blic. U drugoj diskoteci ne može da se stoji, a da te ne munu laktom ili te zgaze u prolazu. Blic. Sedam u kola i idem prema hotelu, kupujem kiselu i đus ekipi koja je već tamo. Blic. Sedimo i pričamo i dočekujemo ljude koji se odvaljeni vraćaju iz grada. Blic. Pričamo o naručivanju Makijata u Niškom hotelu i cenama Kozjeg sira na Svetskom tržištu. Blic. Sedam ujutru, ležem u krevet. Blic. 11 sati, cimer odlazi iz hotela. Blic. 13h ustajem i pakujem se…

Nisam bio pijan, ali kada malo bolje pogledam mnogo se stvari desi u kratkoj jedinici vremena i ništa ne možeš da pohvataš, a moji tekstovi su sve duži i duži. I dok mi u levom donjem uglu ovog editora “word count” preti brojem koji govori “niko ti ovo neće čitati do kraja” ja se polako plašim i shvatam da mnogo pišem i da bi trebalo češće da pišem, a kraće.

I tako je prošao biZbuZZ. Ustao sam suviše kasno i tek očešao kraj predavanja Tomislava Cara, stvarno se čovek tako preziva, a i u stvarnom životu je Car. Jedino predavanje koje mi je bilo žao što sam propustio. I onda sam sedeo i čekao da se ekipa popakuje, jer su obećali da vode na pomenuta rebarca. Bili su u jakoj gužvi i dan kasnije sam shvatio zašto. Razlog je bila štednja! Dragana, Zoran i Branko, su žurili da završe sajt za AikBanku, inace prva Snajper kampanja, i uspeli su da poštede – mene. Deo ekipe je već zapalio, a ja sam iskoristio izgovor da izbegnem pomenuta rebarca, jer sam znao koliko sam labilan. Hvala im na tome, nadam se da će i sajt biti uspešan, koliko su poštedeli mene.

Svratio sam do Paraćina i posetio rodbinu koja me nije videla od kako sam počeo sve ovo. Trgovina – ja njima informacije, oni meni divljenje i punjenje baterija, već znate kako to ide… Onda sam otišao kod tetke, tamo prespavao i vratio se u Beograd. Subotu, nedelju i ponedeljak sam proveo radno, uz redovne treninge na Olimpu, pokušavajući da “okajem” grehe od preterane količine hrane. Danas sam izmerio da sam se ugojio 2 kilograma od prošlog merenja. Nije tako loš skor. Ovaj tekst je jako dugačak i nadam se da ste ga pročitali do kraja. Da ste rekli ovom tekstu istu rečenicu kao i ja “jednom godišnje je biZbuZZ, pa nek ide život!!!


• Prethodni tekst: Ako…

• Sledeći tekst: Privremeno rešenje ili trajni uspeh

10 komentara na “Rebarca u kajmaku”

  1. […] Ivan je takođe slikovito opisao bizbuzz događaj na svoj blogu debeljuca.com pod nazivom “Rebarca u kajmaku“. […]

  2. Danijel Šivinjski 2 November 2010 at 10:38 #

    Hrana, cuga i cool ekipa. Title ti je win (;

    [Reply]

  3. […] текст Ребарца у кајмаку ме је подсетио на ову песмицу, написану пре скоро 10 […]

  4. Ksenija 2 November 2010 at 11:36 #

    neka si se ti lepo proveo, a za okajanje greha uvek ima vremena!
    ;)

    [Reply]

  5. Bedno piskaralo 2 November 2010 at 11:50 #

    1. Procitala sam tekst do kraja
    2. Nek si se malo opustio, samo nemoj cesto
    3. Zavidim na druzenju :)

    [Reply]

  6. Eniac 2 November 2010 at 13:26 #

    Necu vise da kupujem Burek u 3 ujutru, obecavam :)

    [Reply]

  7. veroljub 2 November 2010 at 13:43 #

    mislim da to sve tako i ide.. u jednom trenutku sam pogledao GA i video par poseta sa nepoznatog sajta debeljuca.com

    od tada pa do danas, za par meseci, mi smo poslali i drugari i uradili smo nekoliko značajnih stvari zajedno.. što je of course samo početak :))

    pozdrav druže i keep doing great work

    [Reply]

  8. Debeljuca 2 November 2010 at 14:06 #

    @Danijel ko bi više znao o prijateljstvu preko Neta od tebe

    @ksenija – ostadoše rebarca za sledeci bizbuz :D tek ce tada biti da se okajava

    @angelina – bas bi bilo super da si bila tamo

    @eniac – dragi moj cimeru, znas kako kazu “hleba i igara”

    @veroljub – tacno to

    [Reply]

  9. Sladjana 2 November 2010 at 23:10 #

    Hvala Ivane na brzom odgovoru, sto si prepoznao koliko mi je bilo vazno da dobijem doktorkin broj i u kakvoj sam “zurbi” bila, iako sam tada procitala tekstove do kraja avgusta, pa nisam videla da si u medjuvremenu pisao o kontaktu sa doktorkom :) Nisam nista konkretno uradila, vadim se da “je to jako skupo, pa kad skupim dovoljno para”, a u stvari nemam nikakvu konkretnu informaciju, jer nisam ni pozvala :( Elem, problem je i dalje tu, iako nemam vise od 3-4kg viska, spadam u onu grupu za koju se postavlja pitanje “DA LI STE MRSAVO DEBELI?”, tj.zbog losih navika u ishrani i pokusaju da neke druge probleme “nadomestim” hranom, onda da sve to “ponistim” jako intenzivnim treninzima,a to sve rezultira procentu BMI 25,9%! (niko mi ne veruje).To je jedan zacarani krug iz kojeg je jako tesko izaci-medjutim, dovoljno je procitati tvoje tekstove i shvatiti da to sve zavisi od nas samih i nase zelje da se pomerimo sa mrtve tacke. Recimo, meni su ovi tvoji tekstovi pomogli da budem SVESNA problema, pa korak-po korak. Opsirna sam i previse, ali mislim da je neophodno da se “cuje” da je gojaznost losa kad je vidljiva, ali da je mozda mnogo opasnija kad se bas i ne vidi golim okom.Mislim da si nesto o tome govorio u jednom od tekstova kada ti je tata bio u bolnici, ali evo da ja navedem da sam upravo “primer” za to i da je mnogo ljudi koje poznajem u istom problemu-to je kod nekih rezultiralo sa 40-50kg viska, od “nevaznih 4-5kg”… Nastavljamo da te pratimo, da otvaramo oci i da preduzimamo konkretne odluke…hvala :)

    [Reply]

  10. domacirecepti.net 18 November 2012 at 18:41 #

    Stvarno bih volela da probam ta rebarca u kajmaku sa početka teksta. Možda i probam da ih napravim, imam već sve potrebno hehe

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači