Prvi izazovi

Utorak je… Ponosan sam na samog sebe. Ko da su se svi dogovorili protiv mene – za mene.

Prvo je došao petak. Radim u firmi sa 30 zaposlenih, imamo lepu tradiciju da svako od nas donese veliku tortu za svoj rođendan. Ostali prikupe novac, pa onda kupimo nešto lepo slavljeniku, a on/ona nas počaste tortom. E sad, ima tu raznih torti. Od kupovnih: iz radnje ili poslastičarnica, ili naručenih od gospođa koje to prave za druge, koleginice se često potrude pa naprave same i tako dalje. E sad se polako, vremenom, izkristalisala relativna top lista torti po kolegama koji slave rođendane. Postoji kolega, kome se ujna (ili je strina/tetka – izaberite pošto ne znam tačno) inače bavi pravljenjem torti, domaćih, ali za prodaju. Ona obično, za tog našeg kolegu, svake godine napravi neku ekstra tortu i pošalje. To je doživljaj kad je njegov rođendan, svi se spremamo nekoliko dana ranije. E, to nisam predvideo u svom planu za dijetu. Lepo sam isplanirao da počnem dijetu kada se završi Crni Mesec “Od Svetog Nikole do Svetog Jovana” koji se teško preživi u bilo kojoj porodici sa ovih prostora. I baš je taj kolega rešio da slavi rođendan trećeg dana mog programa redukcije ishrane. Stoički sam podneo. Odbio sam tortu, zahvalivši se, uzeo sam Minjolu (unutra pomorandža a ljušti se kao mandarina), izašao napolje i pojeo moju voćkicu.

Te večeri otišli smo kod tetke za vikend, par sati vožnje. Spomenula je da je u subotu planirala da povede nas, zajedno sa svojim prijateljima, na ručak u obližnji grad. U pitanju je kafanica sa fantastičnom ponudom roštilja. Nisam se zabrinuo, jer će u restoranu biti veoma jednostavno naručiti pečurke na žaru & belo meso. Ok, to je sve u redu, ali nisam predvideo šta će biti sa druge strane stola. Vešalice, crevca, ćevapi, mozak, džigerica, kompletna roštilj ponuda, sve se smenjivalo u zapanjujućim količinama, fantastično je izgledalo a još bolje mirisalo. Čudno sam povećao količinu popušenih cigareta, pojeo svoje belo meso i pečurke i preživeh…

Utorak, posao. Jedna od koleginica je rešila da časti, neki privatan razlog, i donela je tortu. Uf… Ali kad sam preživeo koleginu tortu u petak i roštilj u subotu, ova torta je bila laki ispit izdržljivosti… Znao sam da me čeka moja voćkica oko 14h, nisam mario niti sam izlazio napolje, postalo mi je sasvim normalno da ljudi jedu neke stvari u kojima sam nekada uživao. Posle posla idem kod Doktorke pa ćemo videti…

Čitaj dalje: Prva kontrola

Image © Aneta Blaszczyk


• Prethodni tekst: Prvi susret i merenje

• Sledeći tekst: Prva kontrola

5 komentara na “Prvi izazovi”

  1. AleBrale 1 March 2010 at 07:21 #

    Upravo to. Samo se ljubazno zahvali i isključi se. ;)

    [Reply]

  2. Cici 4 March 2010 at 20:20 #

    Probaj da pomirises to sto ti se jede. Verovatno ces ljudima delovati kao pretendent za neko zestoko psihicko oboljenje, ali pali… Bar je kod mene funkcionisalo. Pomirisem tortu, a pojedem jabuku… Samo culo ukusa oskudeva, ne mozes ih sve podhraniti, ail mozes da ih zavaras! ;)

    [Reply]

  3. […] This post was mentioned on Twitter by Debeljuca. Debeljuca said: Prvi izazovi http://bit.ly/9jUohz […]

  4. Charolija 7 September 2010 at 13:44 #

    Uh mogu da zamislim kakva je to muka. :roll:

    [Reply]

  5. milka 15 September 2010 at 14:45 #

    uh,koje muke.kakosam sretna kad odolim iskušenjima.

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači