Proklizavanje

Poslednja nedelja u staroj firmi. Bio je red da pospremim. Da mogu mirno da započnem ostatak svog života. Isplanirao sam mnogo toga, i mnogo toga se desilo ove nedelje, i u svom tom zaletu kao da sam osetio onaj čudan osećaj kada se previše zaletiš, u vožnji ili kada hoćeš da potrčiš na ledu…

Proklizavanje

Dosta toga sam obećao, Doktorka je pogledala tekst i kaže da se oduševila sa “kladionicom”, nisam pokušavao da joj objasnim da ako to bude smatrano kladionicom ja idem u zatvor, ali avaj. “Propustio” sam da oslabim ove nedelje, obično mi je teško da pišem o tome kako nisam oslabio, ali ovog puta kao da nije. Čudan procenat masti, kilaža… bolje da je ne spominjem, nije otišla na dole, i neću sada o tome. Šta sam obećao obećao sam… i to ću da izvedem, makar ušao u svoj pit bull sistem koji me je držao kada kilaža nije htela da ide ispod 120. Ako sam tu istrajao i skinuo još 25 posle toga, mogu i sada obećanih 11.

Ne mogu da kažem da nisam osećao taj glupav osećaj kao kada želiš da brzo kreneš automobilom pa proklizaš, a zapravo te svi gledaju kao budalu i seljaka, malo se osećam i uplašeno trenutno, postao sam poznat na osnovu ovog bloga i onda sada tu nešto dramim već par meseci bez vidljivih rezultata, a kad se pogleda retrospektiva mojih tekstova, sve je zapravo knjiški primer kako debeljuce lažu i sebe i druge po pitanju svog problema. Super je što sam ubedio sebe da ja problem više nemam. Nemam onaj drastičan sa početka priče, nemam zdravstveni problem više, iskreno postao sam tužan posle Jovanine priče, jer sam pomislio da stvarno tako moram sada da živim. Koliko god pričao o zdravom životu i načinima ishrane dijeta je ekstrem. Naučio sam mnogo toga i mislio sam da je dovoljno da sam naučio šta je jako loše i da to ne unosim, ali sam mislio da je lako i da će taj trenutak doći ranije. Nije došao. Još je dugačak put predamnom. Prema Doktorkinoj priči, tek kad se završi ceo program, tek kad se prođe period održavanja, tek onda možeš da se opustiš, ali i to sa merom, jer ako preteraš telo jedva dočeka. Moram da stignem do tog trenutka, jer drugačije ne može. Opustio sam se na pola puta i nije dobro. Danas sam bio sa mojom dragom kod Doktorke, ovog puta nisu razmenjivale recepte. Plan za ovu nedelju je restriktivan i jednostavan. Nema mnogo mudrosti. Nije ni prava šok terapija kao nekada, vanredni pregled u petak, pa ćemo videti.

Parni valjak

Ove nedelje je održan u Beogradu koncert Parnog valjka. Neću da pričam o koncertu jer na njemu nismo ni bili. Što sam onda naslovio tako deo teksta? Pa zato što mi u glavi odzvanja pesma “Nedelja, prokleta nedelja…” i da sam danas čuo na radiju da je publika odlepila na “Jesen u meni“. Ja više volim prvopomenutu, ali izgleda da je domaća publika mnogo romantičnija nego što može da pogleda realnost.

U realnosti, ova nedelja je bila kombinacija te pesme, jer sam se pakovao u firmi, a sa druge strane, mnogo stvari se desilo pa me je pregazila kao parni valjak. Toliko o metaforama. Malo sam odlazio na razne sastanke, kada neki od tih dogovora ugledaju svetlost dana, obavestiću vas. Za sad samo toliko.

Begunac

U utorak je ćale smešten u bolnicu. Posle šloga su ustanovili da bi bilo potrebno da mu urade “servis” (kao auto na 10.000 km) da srede jednu aneurizmu, da mu urade jedan stent i slično. Ista bolnica gde su mu operisali veliku aneurizmu pre sedam godina. On ne voli bolnice. Onog istog dana kada se šlogirao, petak je bio, pričao je kako u ponedeljak ide kući, uspeo je da ubedi doktore pa su ga pustili u utorak, što je potpuno ludilo za nekog takvog bolesnika. Ovde su ga smestili u utorak i već je planirao da će, ako sve pođe po planu, moći u petak da ide kući. Proveli smo u utorak sat vremena sa njim i samo je o tome pričao. U sredu me je zvao. Da ga vozim iz bolnice... Ispostavilo se da je doktor dao svoje mišljenje da je problem sistemski i da ga treba prvo lečiti terapijom, a da tek kasnije treba da urade neke zahvate, ovako ako krenu stalno bi ga seckali. Doktor je ime u vaskularnoj hirurgiji, a moj otac je poznat po brzini kojom može da zbriše iz bolnice. Seo sam u kola i krenuo po njega. Dočekao me ispred bolnice, u pidžami, sa sve kesom sa stvarima. Nije hteo ni da čuje da idemo do mene da uzme nešto garderobe: “kakve to veze ima – iz kola u kola”. Na Pančevačkom mostu ima stalno taksista koji voze po ceni autobuske karte za Vršac. Sva sreća pa smo relativno dobrostojeća porodica, pa pidžama nije neka iscepana i slično. Nova pidžama se čuva za posebne prilike, ili kad se ide u bolnicu ili kad dođu gosti.

Etarget i Debeljuca poklanjaju karte za biZbuZZ

Te večeri sam otišao na još jedno tradicionalno okupljanje blogera/tviteraša, 13og u mesecu, i lepo smo se družili, opet sam upoznao neke nove ljude i pričao sa svima na raznorazne teme. Super je kada se uživo upoznaš sa nekim ljudima koje znaš samo preko online komunikacije. U jednom od razgovora, dobio sam mogućnost da svojim čitaocima poklonim četiri karte za ovogodišnji biZbuZZ, na kojem ću učestovati na panelu o zdravom životu. Kada je u pitanju kontekstualno pay-per-click oglašavanje, Etarget je jedna od kompanija koje pružaju fantastičnu uslugu. Jelena, iz Etarget-a, je bila toliko ljubazna da četiri karte ustupi čitaocima ovog bloga, ako želite da idete besplatno na biZbuZZ i upoznate me uživo, sve što treba da uradite je da postavite pitanje – temu za tekst koji ću postaviti sledećeg četvrtka. Rok za postavljanje pitanja je do subote, u nedelju će biti poznata dva dobitnika (2×2 karte). Kao što znate sredinom nedelje volim da napišem neki tekst koji ima veze sa inspiraciom i motivaciom pa eto malo razmislite.

Važnost podrške

U petak je organizovana žurka, oproštajna, za mene i ostale koji prestaju da rade ovog meseca. Uspeo sam da izbegnem istu. Igrom slučaja, na Jovaninu inicijativu i još nekih ljudi, Doktorka je organizovala druženje. “Klub lečenih Debeljuca“, kako sam to do tada nazivao u šali, uopšte nije glupost kao što deluje u filmovima. Doktorka, Jovana i ja smo pričali sa ljudima koji su sada na programu i prenosili svoja iskustva. Ne samo da su se oni super osećali kada su čuli našu priču, već sam se i ja osetio jako dobro zbog toga što sam video da sam neke ljude inspirisao, nasmejao i motivisao da nastave svojim putem. Ja sam video svoju sestru koja je oslabila, moja majka je videla ženu iz grada koja je oslabila na istom programu, pa me je podržala, sada su ljudi na programu videli Jovanu i mene, svakoga sa brojem kilograma koji smo skinuli, i kada oni vide nas, i kad čuju od nas da nije ni lako ni jednostavno, ali je izvodljivo, nije šarena laža, nije prevara, samo zahteva vreme i odlučnost. Razgovarali smo o temama i koje su meni zanimljive, jer sam ja tražio motivaciju da nastavim do kraja, isto tako smo pričali o trenutku kada se rešiti da se počne. Meni je trebalo dve godine da se rešim i ja sam se uvek zalagao da ljudima kojima pričam kažem “izaberi svoj trenutak”. Prvi put sam čuo mišljenje koje je potrlo moje, a to je da ako počneš ranije, više vremena, životnog, ti ostane da se baviš svim onim stvarima u kojima ti težina smeta.

Shvatio sam da me žene mrze, na tom sastanku (u šali, naravno). Dobar sled okolnosti u trenutku ljubavnog zanosa mojih roditelja je učinio da budem muškog pola, dobar sled životnih okolnosti je učinio da sam se bavio sportom kao klinac, dok je dobar sled nekih potpuno trećih okolnosti učinio da za Doktorku čujem pre nego što je kasno. Tako na primer, često me pitaju da li imam viška kože, strije i tako dalje. Nemam. Nisam ih imao ni u rastu, par komada između grudi i bicepsa se ne računaju, pojma ni nemam kad sam ih zaradio. Tako sada nemam taj problem i tvrdio sam da kada se slabi “prirodno” ishranom da tih problema nema. Međutim, žene koje su bile na ovom druženju kod Doktorke su u jednom trenutku počele da pričaju o doktorima koji “mogu to da srede dobro i brzo“. Shvatio sam da one ipak imaju malih problema, ne onoliko ko Amerikanci na Diskaveriju, ali opet postoji. Tako da se izvinjavam onima koje sam slagao. Nadam se da ću uspeti u nekom trenutku da “uhvatim” neku od njih da napiše svoja iskustva. Ono što sam skapirao da je ovo slučaj samo u situacijama velikih viškova, i u situacijama kada su osobe “nešto starije”. Eto toliko.

Onda smo došli na temu podrške. Podrška u dijeti je velika stvar. Dobar prijatelj na BlogOpen-u mi je pričao o tome kako čita ovaj blog kako bi pomogao svojoj supruzi. Jovana i ja smo pričali o tome kako nam je podrška bila jako bitna. U toku nedelje sam dobio sledeću poruku. Nadam se da se dama koja je poslala neće ljutiti. Anonimnost na prvom mestu:

Molila bih Vas za pomoć/telefon doktorke.
Moj muž ima preko 190kg. i visinu 187cm. Jednom je uspeo da oslabi 40kg za 5 meseci, ali to je bilo u inostranstvu, a ovde je sve vratio i nadoknadio. Želi da oslabi i mislim da bi mu bilo mnogo lakše kada bi video da nije sam sa tolikom težinom – i da postoji nacin koji nije gladovanje.
Živimo u Beogradu pa bismo voleli ako postoji način da se sretnemo i da popričamo. Želim pomoći mome mužu. U braku smo dvadeset godina i nikada mi njegov fizički izgled nije smetao, ali sada je njegovo zdravlje ugroženo, noge i kičma popuštaju, noge su braon boje od vena koje su pod stalnom upalom….
On voli da jede, a ja volim njega.
Hvala unapred,

Dao sam im telefon Doktorke i verovatno ću ove nedelje popiti kafu sa njima. Poruka me je iskreno dirnula. Nakon druženja u petak, shvatio sam da treba da organizujemo poseban program. Program kojim će biti obuhvaćeni svi oni koji pored sebe imaju nekoga ko je Debeljuca. Da njima objasnimo kako da im priđu i objasne da imaju svu podršku i da samo zajedničkim naporima mogu sebi učini zajednički život lepšim, tamo negde… u budućnosti.

Ima tu još nekih stvari koje bih vas pozvao da učinite, ali dosta za danas – postavite pitanje / temu za tekst kako biste osvojili karte za biZbuZZ, podelite sa prijateljima, ili samo ostavite komentar…

p.s. I srećan rođendan Nini, koja uvek prva pročita i twituje o svakom novom tekstu

image © sulaco229


• Prethodni tekst: Najveći car

• Sledeći tekst: Hrenovka nije viršla

16 komentara na “Proklizavanje”

  1. Deda 19 October 2010 at 12:30 #

    Meni ne trebaju karte za BB, meni je potrebno uverenje da tvoji tekstovi nisu knjiški primer kako debeljuce lažu>
    Uverenje sam dobio uživo, ali te molim da svima koji citaju tvoj blog kazes da se to samo tako kaze i da nije laž, vec da sebe same ne smemo da obmanjujemo , lažemo i slicno ako zelimo da uspemo u necemu, pogotovo kada se odricemo nekih zadovoljstava ( nije droga, gore je..)…
    Srecno na BB u Nisu, a svi koji budu imali prilike i cast da te upoznaju, siguran sam da ce biti odusevljeni i da ce ima susret znaciti kasnije u svojim zivotima!!!
    Pozdrav od Deke :P

    [Reply]

  2. zorx 19 October 2010 at 12:30 #

    Meni je sve poznato i jasno, i sve vreme dok pratim ovaj blog, mogu da se poistovetim sa raznim stvarima. To je valjda i poenta, iskustvo nekoga ko je na dijeti.
    Neke stvari koje ja smatram da su krucijalne u “konacnom resenju gojaznosti” nisi spominjao.
    Boriti se sa sopstvenim viskom kilograma je mnogo vise od dijete(pogotovo ako je visak veliki). Ljudi moraju da postanu spremni da se na mnogo drugaciji nacin nose sa svojim problemima. Da ne budu “zatrpani” sopstvenim salom, i da budu spremni da razrese ono na sta naidju kad se “otrpaju”. Mnogo je lakse da tvrdis da si nesrecan i neprihvacen zato sto si debeo, a ne zato sto si nesrecan i/ili neprihvacen zbog sebe kao osobe. Ja iskreno ne poznajem nikoga (ukljucujuci sebe) ko je debeo samo zato sto “voli” da jede. Ljudi “vole” da piju, “vole” da se drogiraju, “vole” da se kockaju…
    Hrana je vrlo zgodna stvar: fizicki te napuni onda kad se emocionalno osecas prazno.
    I dijeta nikada sasvim nece biti uspesna ako ne promenis pristup samome sebi onda kad si “ogoljen”, jer ce se u suprotnom sve vratiti na staro. I tema bi mogla da bude “Ogoljavanje”, ili ti: Koji to teret ostaje onda kada tezina prestane da bude teret?
    A druga stvar se tice programa koji si spomenuo, svi oni koji pored sebe imaju debeljucu. Iskreno smatram da to nema poentu. Ili sam to mozda samo ja. Ja sam smatrala licnom uvredom kad su mi ljudi govorili da treba da smrsam. Svi pokusaji drugih ljudi su bili smatrani za atak na moju licnost. A nisam resila svoj problem sve dok ja nisam postala spremna da se nosim sa svojom tezinom, i svime sto lezi ispod toga.
    Toliko od mene.

    [Reply]

  3. Debeljuca 19 October 2010 at 13:09 #

    @deda Fora je u tome da sam ja krenuo dobrim putem i onda se opustio, moji tekstovi nisu primer toga, ali sam ja bio na putu da postanem primer… :D ali obecavam, necu vise. Btw – u pravu si, kod ostalih zavisti možeš da se odrekneš na neko vreme i to je to, hranu moraš da unosiš svaki dan, zato je gore.

    @zorx – problem je što ljudi koji su debeli često sebe i okruženje ubede da to tako treba, a ne da imaju problem. Ljudi KOJI ŽIVE sa debeljucom, znači direktno u najbližoj porodici, supružnici, deca, roditelji… njima je potrebna pomoć da znaju kako da motivišu svoje. I kako da ih kasnije podrže kroz program

    [Reply]

  4. zorx 19 October 2010 at 13:34 #

    Pa i ljudi koji zive sa debeljucom isto tako. I oni takodje moraju da se pozabave sobom i svojim problemima. Kazem problemi, a mislim “issues”(nedostaje mi odgovarajuca rec u srpskom jeziku). U svakoj zdravoj zajednici ljudi treba da se bave sobom i da rade na sebi. Debeljuce su te ciji su simptomi vidljivi(ji). I potpuno se slazem u teskoci odvikavanja od hrane. Samo ne mislim da se ostalih zavisnosti odrice “na neko vreme”, nego zauvek. I po meni, izazov je da budes na dijeti jer je to zaseban okvir, i rezim rada. Ali je takodje veliki izazov kad postanes prepusten sam sebi da nastavis sa takvim stvarima.
    I posebno je tesko napraviti zavrsnicu svega. Bas zbog tereta koji sigurno postoji kada tezina vise nije “problem”.

    [Reply]

  5. Debeljuca 19 October 2010 at 13:49 #

    Poenta je u pristupu, pogrešan pristup može da napravi lošu reakciju. To je problem. I kada debeljuca krene u svoju misiju, onda je potrebna jaka podrška.

    [Reply]

  6. zorx 19 October 2010 at 13:50 #

    Sa time se potpuno slazem. jednom kad se krene u taj pohod podrska je jako vazna. Znam da ti imas veliku podrsku, i svaka cast za sve njih!

    [Reply]

  7. Debeljuca 19 October 2010 at 14:27 #

    http://debeljuca.com/kako-sam-izgubila-105-kilograma/comment-page-1#comment-512

    pogledaj ovaj komentar da vidiš zašto želim da pomognem ljudima koji imaju debeljucu kraj sebe

    [Reply]

  8. Iva 19 October 2010 at 14:33 #

    Mnogo sreće svima koji osvoje karte. Šta bih dala da mogu da odvojim vreme ovog meseca za bilo šta što nije vezano za administrativne poslove oko smrti i posao koji se nagomilao.

    I ja sam uverenje dobila uživo – tako što je neko drugi na zajedničkom skupu bio vidno deblji od tebe, a kod tebe nisam videla ni D od debljine.

    Ono za ranije počinjanje je sušta istina – da je moj otac mislio kao ti, ne bi 1995. dobio ono što je dobio tvoj otac. Znaš, tad je imao 135 kg, a do smrti je imao stomačić, čak i tokom poslednjeg meseca kad je naprasno oslabio. Govorio mi je ovo: Greške koje napraviš kao mlad te proganjaju kad ostariš. Pitala sam ga na šta misli, iskreno bi rekao da ne želi da u bilo kom trenutku budem tako lakomislena kao što je on bio. Stoga mi je više nego drago da si ti to shvatio na vreme.

    Ostalo ću privatno….jer sam ostala bez teksta. Šta je to sa generacijama koje su stvorile našu?

    [Reply]

  9. Ninurina 19 October 2010 at 15:55 #

    Nadam se da će ti biti sve ok sa tatom…
    Definitivno, što je neko stariji sve mu je teže da uradi nešto konkretno za sebe i zbog sebe. Nadajmo se da ćeš mnoge inspirisati, pa i njega.

    P.S. hvala na čestitkama! danas ipak nisam prva, ali ni sad nije kasno!

    [Reply]

  10. Iva 19 October 2010 at 16:24 #

    Ninurina, potpisujem to. Moj otac nije hteo na preglede “jer ne želi da zna šta ima”, i zato je u roku od godinu i po imao težak srčani udar, rak i mezastazu koja ga je i ubila. Niko nije mogao da mu dokaže ništa, kad sam rekla da su simptomi koje ima karakteristični za rak pluća, hteo je da me ošamari.

    [Reply]

  11. zorx 19 October 2010 at 16:29 #

    Procitala sam i ranije taj komentar, i bas o tome se radi. Ljudi ponekad jednostavno nisu spremni ili ne zele da cuju. Tebi je trebalo dve godine, meni je trebalo, pa, skoro ceo zivot. Ne mozes da pomognes ljudima koji ne zele da pomognu sami sebi.
    U tom smislu sam rekla da nema poentu. Ako ljudi nisu spremni nece ni cuti ni slusati tudje misljenje, ma koliko dobronamerno ono bilo.

    [Reply]

  12. Igor 20 October 2010 at 09:40 #

    Odlican tekst. Procitao sam i Jovanin gostujuci tekst. I komentare i na ovom i na gostujucem tekstu. Posebno me je dotakao onaj komentar na koji si postavio link, malo iznad ovog mog komentara.
    Probacu da primenim nesto od saveta koje su predlozene za taj komentar.

    [Reply]

  13. Nana 20 October 2010 at 14:16 #

    Želim brzi oporavak tvome tati, a tebi uspješnost na svim novim radnim poduhvatima.
    Redovito te čitam, i jedan si od rijetkih primjera kako ipak čovjek uz puno muke i truda može ostvariti odlične rezultate!

    [Reply]

  14. majawins 23 October 2010 at 17:16 #

    Moze to druzenjeza sve one koji imaju nas pored sebe. Mislim da cu da zrtvujem svog momka i nateram ga da se druzi i podeli svoje iskustvoi isprica kako sam nepodnosljiva i kako nasminkana u fulu i namontirana ne izlazim u grad jer stvarno izgledam ocajno :( Njima treba mozda i vise pomoci nego debeljucama

    [Reply]

  15. Debeljuca 23 October 2010 at 17:54 #

    @ zorx ne mogu da pomognem – njih se trudim da motivisem
    @ igor / imas moju punu podrsku
    @ nana / hvala puno
    @ maja / vazi javljamo kada bude ta grupa

    [Reply]

  16. zorx 25 October 2010 at 14:46 #

    a kako mi tebe da motivisemo da zavrsis ono sto si zapoceo? Sto se motivacije tice, puno si ucinio za sve nas koji pratimo ovaj blog. A kako mi tebi da pomognemo da ne ostanes zaglavljen “tu negde pred kraj”?

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači