Panta Rei

Da, tu sam. Da, priznajem da sam kriv i da nisam pisao tekstove već neko vreme. Nekoliko puta sam otvarao sekciju bloga namenjenu za pisanje i odustajao malo zbog nedostatka kompletne inspiracije i malo više od umora. Kad započneš blog onda je to obaveza koju nametneš sebi, i više puta sam uspeo da odagnam taj problem pišući tekstove unapred, onda bih imao problem jer ti tekstovi ne bi oslikavali pravo stanje situacije, ne bi bili, onako, duboki, iz srca, kao što ste navikli. A znam kako vam je. Jako dobro znam. Kao meni kada se zapalim za nešto na TV-u i onda na kraju se pojavi “To be continued”, “nastaviće se…” a ja ne znam ni kada ni gde i da li ću tada biti u prilici da nastavim gde sam stao.

Ako imaš više od tri prioriteta, nemaš ni jedan

Rečenicu iz podnaslova mi je jednom preneo jedan jako dobar prijatelj. Nije verovatno ni imao pojma koliko će to uticati da stalno preispitujem stvari koje radim. Igrom slučaja prihvatio sam se raznih stvari, u nastojanju da pronađem sebe i da se aktivno vratim na scenu posle pet godina pauze. Nisam znao da će toliko uticati na moj život. Isto životni tajmlajn (timeline) ne možeš predvideti, niti uskladiti da jedna stvar počinje tamo gde se druga završi. Kamo sreće da je tako. U drugoj polovini prošle godine započeo sam, reklo bi se previše raznih projekata. Pred Novu godinu sam bio u blagoj panici jer se nijedan nije zavrteo ozbiljno da bih mogao da očekujem kvalitetan priliv finansija da izguram neke druge stvari, a onda umesto da rešavam jedan po jedan, obično se finalizacija nekih poklopi pa krenu paralelno sve. Učešćem u neformalno formalnoj grupi Internet profesionalaca dospeo sam u organizacioni odbor Dana Internet domena Srbije, moje buđenje na domaćoj Internet sceni gore-pomenuti prijatelj je dočekao sa idejom da realizuje davnu zajedničku ideju a stiglo se i do godinu dana ovog bloga. Realizacija sva tri projekta plus planiranje godišnjih kampanja u firmi u kojoj radim su se, igrom slučaja, poklopili u istom vremenskom periodu.

Dan Internet domena Srbije

Ulaskom u organizacioni odbor Dana Internet domena Srbije, u organizaciji nacionalnog registra (RNIDS) preuzeo sam na sebe neke obaveze koje sam smatrao da mogu da ispoštujem. Par prvih sastanaka je stvarno izgledalo dobro i počeli smo na vreme, rado sam prisustvovao tim sastancima, strpljivo trpeći kritike da je Debeljuca matično na .com domenu, i tako to. S obzirom na to da mi je negde u domenu onoga čime se ja bavim, prihvatio sam da uradim logo i on je bio izvor mog dobrog pojavljivanja na novoj mreži Forrst, namenjenoj Web profesionalcima (možete videti na pomenutom linku da je jako dobro kotiran rad sa dobrim komentarima). Tokom rada sa ovim timom, prihvatio sam i to da uradim sav prateći materijal za štampu, što sam želeo, ali sam negde na tom putu, prihvatio da uradim i banere, koji su se multiplikvali iznenadnim brojem sponzora koji su izjavili da bi želeli da podrže skup, a onda je kao šlag na tortu došao i web sajt, jedina stvar za koju nisam želeo da preuzmem odgovornost. Videlo se da se isti neće završiti sam od sebe i u poslednjem trenutku sam preuzeo kormilo, angažovao prijatelja koji je radio sa nama Jazakraljevo i posle par neprospavanih noći sve smo doveli u red i lansirali smo uspešno sajt. Ispunio je sva očekivanja i broj registrovanih kojima smo se nadali.

Rad na ovom sajtu mi je stvarno pomogao da shvatim šta stvarno volim da radim u životu. Postoje retke stvari koje te “uhvate” i drže i zaboraviš na vreme, ostale obaveze, redovne probleme, imaš samo viziju kako nešto treba finalno da izgleda i ideš u tom pravcu. Podsetio me na moje početke kao klinca koji je radio gradski nedeljnik, pa na neprospavane noći u Petnici i prve poslove na časopisu o Hi-Fi uređajima gde sam dao svu svoju snagu da se isti pokrene i slično. Sa druge strane ono moje “da naučim da kažem NE” ovog puta nije pomoglo, jer izazov situacije kada te neko gurne u vodu i kaže “plivaj” je ipak nešto što je mnogo bolja “droga”.

Tefter posle 20 godina

Kada mi je Dragan rekao da želi da realizuje našu davnu ideju o programu koji bi pomogao ljudima da čuvaju svoje šifre za logovanje na razne servere i servise za ljude koji se profesionalno bave produkcijom Internet sadržaja, prihvatio sam bez razmišljanja. Kad veruješ u neku ideju, onda sav svoj fokus stavljaš samo na nju i otvaraju se stvari kojih nisi ni svestan. Tako sam za veoma kratko vreme osmislio kompletnu strategiju 20after20 kampanje koja je uspela da za dva meseca privuče oko 1000 prijavljenih na listu za slanje dodatnih informacija o, do tada, neobjavljenom proizvodu. Stvarno, aplikacija koju smo lansirali na kraju pomenute tizer kampanje je rešenje koje se pojavilo posle 20 godina World Wide Web-a i realno se postavlja pitanje “kako se bre niko nije setio da napravi to do sada?“. Istina je da postoji mnogo sličnih rešenja. Ipak, nekako, ni jedno od njih nije namenjeno samo toj jedinstvenoj svrsi i nije na toliko jednostavnih načina zadovoljilo potrebe korisnika. Igrom slučaja smo nas dvojica baš i budući korisnici samog programa i kada razvijaš ono što i tebi samom treba, nekako to sve ispadne bolje. Potrefilo se da se lansiranje ovog proizvoda, aplikacije, 15. februara, poklopilo sa svim ostalim stvarima na kojima sam u tom trenutku radio.

Godinu dana Debeljuce

Poslednje, ali nimalo manje važno, krenuo sam u prelivanje Debeljuce u ostale medije, jer je nekako osnovno reklamiranje putem Facebooka i preporuke prijatelja dostiglo neki vrhunac. Tako sam u nekoliko dana gostovao na raznim medijima i to još uvek traje, Bogu hvala. Balansiranje svih obaveza između gostovanja na radiju, davanja intervjua za Politiku i za ostale medije doživeo sam potpuni raspad sistema. Često me ljudi pitaju “kako se komercijalizuje Blog?” i direktan odgovor je praktično nemoguće dati. Blog se često, u zemlji Srbiji, ne komercijalizuje, ali njime postaješ vidljiv, na radaru, drugim ljudima koji te mogu angažovati za neke druge stvari, to je bio moj primarni cilj. I posle godinu dana, više nego ispunjen.

Kada se poklopilo moje gostovanje u medijima, lansiranje Teftera i sajta za Dan Internet domena, u jednom trenutku me je pitao prijatelj “pa dobro na čemu sve to radiš”, odgovorio sam kratko “ćuti, ne pitaj…

A vreme teče…

Oh da. I ne planira da uspori. Prošle nedelje se pojavila “pozivnica“. Jedan od mojih najboljih prijatelja me je pozvao na svoj 40. rođendan. Sam poziv me je ošamutio, plastično govoreći. Imam ja dosta ljudi koje poznajem koji su stariji, uvek sam imao takve ljude oko sebe i znao da od njih mogu mnogo da naučim, a da im uzvratim nekim svojim znanjima. Ipak, ovo je prijatelj sa kojim sam aktivno izlazio dok sam bio klinac. Bio sam dobro prihvaćen u starijem društvu. Debeli ljudi često znaju mnogo više da porade na svojoj inteligenciji i smislu za humor, obično bez nailaska na odobravanje generacije kojoj pripadaju, tražeći utehu u starijim prijateljima koji te prihvataju kao sebi ravnog. Strašno mi je imponovalo što me neko skoro deset godina stariji prihvata kao sebi ravnog. Tada je to delovalo veoma veliko u mojim očima i bio sam presrećan zbog toga. Od njega sam jako mnogo naučio. Putevi su nam se spajali godinama i razdvajali, jedan je od retkih koji nije o nekim stvarima ćutao, već mi ih je govorio direktno u lice. Smatram da sam svakim druženjem sa njim radio na sebi i bio bolji. Ignorisao me je i kritikovao moju prokrastinaciju poslednjih pet godina, a ja opravdavao to jer me ne razume i da se pravi važan. Istina je da je mario za mene.

Onda me je pozvao na svoj 40ti rođendan. Apsolutno, u tom trenutku nije bilo bitno šta imam od redovnih obaveza. Subotu uveče sam dodelio njemu, spakovali smo se i otišli. Kupio sam mu jedan od najboljih single maltova koje sam pronašao, jer je na kraju balade, pak on taj koji me je i uputio u tajne tog divnog pića. Od svoje drage je dobio novu gitaru, a na njegovom rođendanu su se vrtele pesme koje su ponekad znale da promene način na koji gledam na život.

httpv://www.youtube.com/watch?v=lRcQZ2tnWeg

Celo to okruženje još više me je uverilo da sam protekle godine uradio jako dobru stvar što sam promenio svoj život, da je život suludo kratak, da se godine neviđeno brzo provlače, a da mi to i ne vidimo. Takođe, ne znam koliko će to resursa zahtevati od mene, ali uradiću sve, ne da vas motivišem, već da vas nateram da promenite one stvari koje ne funkcionišu u vašem životu, na prvom mestu stvari koje demotivišu, jer što više čekate, sve manje imate vremena da uživate u životu.

Večeras sam dobio poruku “šta se dešava sa DEBELJUCOM ?Od polovine februara – tajac. Da li si toliko prezauzet drugim poslovima? Baš mi nedostaju tvoji *pitki* tekstovi u kojima smo se svi pronalazili” Izvinjavam se još jednom što sam napravio toliku pauzu u pisanju, vraćam se eto svojim korenima, dobijate jedan punokrvni tekst. U proteklih par nedelja sam još malo išao dole, promenio sam header na 92,5 i idemo dalje. Treba mi malo vremena da uskladim obaveze, jer su se sve poklopile u isto vreme, ali ću taj problem prevazići i tu sam za vas.


• Prethodni tekst: Doručak

• Sledeći tekst: Napisati stoti

15 komentara na “Panta Rei”

  1. BabaStraja 2 March 2011 at 10:26 #

    Mislim da forsiranje sebe da pišeš tekstove nikad ne izađe na dobro. Piši onda kada imaš inspiraciju, niko ne očekuje od tebe da na tačan datum (ili datume) u mesecu izbacuješ članke. Siljenje sebe za takve stvari može donesi samo loše rezultate (tekstove). I lepo odrađeno brendiranje za dids, pohvale zato. :)

    Što se tiče količine obaveza ( ali ipak obaveza koje si lično izabrao ) ne znam šta bih rekao, jer funkcionišem na sličan način ali volim taj način života, inače se uhvatim kako gubim vreme na gluposti. Ako već ne praktikuješ, odvoji 10-15 minuta dnevno za meditaciju, znači dosta.

    Eto toliko, par misli od mene :)

    [Reply]

    Debeljuca Reply:

    Već imam ideju i “ponudu” za jednu drugu vrstu meditacije. :D Hvala na komentaru

    [Reply]

  2. Brana 2 March 2011 at 11:56 #

    Hvala… :)

    [Reply]

  3. Marko 2 March 2011 at 13:15 #

    Ubio si me u pojam prvim međunaslovom… Moram da smislim kako da broj prioriteta spustim na razumnu meru, a na 3 teško da mogu u skorije vreme… a moram ;)

    [Reply]

    Debeljuca Reply:

    Pa i mene je Jasamanac sa tim ubio, sve preko 3 nisu prioriteti vec ToDo lista :D

    [Reply]

  4. Nena 2 March 2011 at 14:54 #

    Svaka čast, samo napred. Drago mi je što ti se ukazala prilika da radiš ono što voliš jer smatram da je to najveći motiv i pokretač u životu jednog čoveka. Čestitam!!!

    [Reply]

    Debeljuca Reply:

    Hvala Neno

    [Reply]

  5. Irena 2 March 2011 at 16:11 #

    Zdravo! Bas si me obradovao sa novim tekstom! Tvoj blog sam otkrila pre mesec i nesto i posle prvog teksta resila da proceitam celu pricu.
    Uzivala sam citajuci tvoje tekstove, dosta se smejala, lepo zabavila, po nesto novo naucila, saznala za neke druge sajtove/blogove, negde se prepoznala, poprilicno pokrenula…hvala ti za to!
    Osecaj kad sam procitala celu pricu je bio ravan osecaju kad procitas dobru knjigu, pa ti bude zao sto je kraj, srecom ovde nije kraj :D ali sad moram da cekam tekstove…nije lako… ;)
    Sve u svemu, zelim ti puno uspeha na svim poljima i jos puno inspiracije za ovako sjajne tekstove!

    [Reply]

    Debeljuca Reply:

    Vidiš Irena ovakvi komentari a ne broj poseta su ono što me stvarno uverava da to što radim, koliko god bilo “samo ono što mi u trenutku dune da napišem” da zapravo ima efekta. Ovakvi komentari mi daju neki polet ali i odgovornost da nastavim. Hvala ti puno

    [Reply]

  6. Vlada 2 March 2011 at 22:28 #

    Druže, svaka čast!!

    Pratio sam ranije tvoj blog i moram ti priznati, mislio sam da si neki fejker željan pažnje i reklame. Stupid me :) Od zajedničkog prijatelja saznao sam da je tvoja priča potpuno tačna i iskrena. Od tog trenutka gutam sve što pišeš, nevezano za temu…

    Ja imam isti problem koji si i ti imao, samo, moje obrazovanje išlo je na tu stranu da bih morao i sam znati šta i koliko mi smeta i kako treba da se hranim da se ne bih ugojio. Ali, stres i razni drugi faktori učinili su svoje. Sada sam malo bolji od tebe sa početka priče. I krećem tvojim stopama da vidim da li ću i ja moći kao i ti.

    Razlika između mog i tvog puta biće ovaj blog. Ti nisi imao nekoga ko je prešao sav taj put i uspešno ga okončao. Ja ću imati tu sreću da će mi tvoje pisanje pružati snagu i motivaciju onda kada mi bude najpotrebnija. Unapred ti hvala zbog toga :)

    Takođe, mogao bi da pokreneš neku akciju koja bi za cilj imala motivisanje i podržavanje ljudi u nameri da smršaju. To je ono što je ljudima kod nas preko potrebno. Mislim da imaš neophodan medijski prostor, znaš da preneseš naučeno i na kraju, sam si primer uspešno odrađenog posla. Razmisli o tome…

    Veliki pozdrav :)

    [Reply]

    Debeljuca Reply:

    Razmišljam ja puno o tome, samo što je problem što je to relativno nepoznata teritorija za mene i ne znam kako se “počinje” tj šta bi trebalo uraditi, potrudio sam se da svojim tekstovima dam sve od sebe i ono, holivudski, čekam da neko prođe “kroz kraj, čuje moju priču i ponudi da progura ovu priču kroz te medije”

    Na kraju se valjda svede da moraš sve da uradiš sam.

    [Reply]

  7. Marica Kulić 3 March 2011 at 00:57 #

    Baš sam se obradovala večeras jer svako veče pogledam ima li šta novo *na debeljuci* a mislim *kod Ivana*.Ti kad nepišeš -ništa danima a kad sedneš ima teksta za 2-3 pisanja…Šalim se važno je da ti nisi *odustao od debeljuce jer smo se puno nas*navukli* pa nam i dalje trebaš…zaista i od srca…

    [Reply]

    Debeljuca Reply:

    Hehehehe hvala Marice, i hvala na podstreku, planirao sam tekst danima, da nisam dobio poruku od vas verovatno bi se još kuvao u mojoj glavi, uvek postoji razlog koji te gurne da nešto uradiš odmah

    [Reply]

  8. Marija 6 March 2011 at 22:41 #

    I mi smo tu za tebe:)

    [Reply]

  9. Tanja 14 March 2011 at 22:25 #

    Ivane, sto si bre utanjio sa tekstovima, nedostajes. Ajd malo opet pisi… plizz

    Malo nam je potrebno dobrih vibracija

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači