Novopečeni stric, ispod 110kg, u novim farmerkama!

Ove nedelje postao sam stric. Moj brat, od ujaka, dva meseca mlađi od mene, je postao otac. Ove nedelje sam se konačno spustio ispod magične granice od 110kg koja je bila postavljena kao granica posle koje mogu da krenem da se bavim fizičkim aktivnostima. Pretpostavio sam to pa sam preko reda, pre zvaničnog merenja počeo sa vežbama. Moj prijatelj, koji ove godine planira da napadne državni rekord u benč-presu, napravio mi je sistem vežbi koji se sastoji od (za početak) 4 serije po 12 sklekova i trbušnjaka, svakih 48 sati. Nije mnogo, a nije ni malo, taman. Pa da počnemo…

Vežbe sam započeo u sredu, i uspeo sam da izguram 3 serije po 12 vežbi i bio sam zadovoljan za početak. Vežbe sam radio te noći kada sam napisao prethodni tekst. Bio sam malo i besan jer nisam ispunio nedeljnu kvotu kilograma, pa sam imao dodatnu energiju. Kompletan program od 4 serije ću veoma uspešno ispuniti u petak uveče, a program sa 3 serije sam uradio sinoć, ne želim da preteram, pa lagano doziram, koliko kad mogu.

Planiranje

Prošla nedelja je inače prošla u neizvesnosti. Naša porodična “Georgina” nikako da se porodi. Otišla je u porodilište, pa su je premestili na ginekologiju. Ja sam taman isplanirao da će ona, kao moja draga kuma, da se lepo porodi u četvrtak. Onda lepo završim u petak šta imam na poslu, odem za Vršac, proveselimo se, u subotu obavim dugo planiranu kupovinu farmerki, posle ručka se vratim u Beograd, posetim Noć Muzeja i vratim se u redovan program koji imam kod kuće. Ali, kad bi sve bilo kako ja planiram. Inače razmišljao sam da se pokrene projekat po kojem bi se uvelo da porodilišta rade samo četvrtkom i petkom ujutru. Iznimka su hitni slučajevi. Ali ovo bi bilo super tako bi svako mogao da se ljudski proveseli kada dođe na svet neka nova beba. Kao što rekoh, na ovom svetu nije baš sve kako bih ja hteo.

U petak, posle posla sam se čuo sa majkom, svojom. Rekla je da je “Georgina” još uvek na ginekologiji, da ne planira da se porodi, a i da joj je “termin” tek prvog juna. Nisam mogao da verujem, plan o kupovini farmerki se izjalovio. Pokazao sam ranije sliku na kojoj se vidi da bilo koji pokušaj da nosim svoju staru garderobu izgleda kao da sam je pozajmio od starijeg brata, kojeg nemam. Imam mlađeg, ali on je tema za sebe. Tako sam željno očekivao da skočim do Vršca, gde imam svog ličnog “dilera” pantalona. Prvo, jako sam mrzeo bilo kakvo probanje garderobe. Ili mi nije dobra, pa me smara da je probam, ili su prostori za probanje strašno skučeni pa se živ preznojim dok probam jedno jedino parče pantalona ili neke druge garderobe. Mrzim male i zatvorene prostore. Nisam klaustrofobičan, ali kada u tim prostorima treba nešto da uradim, gledam da izbegnem. Drugo – retko koje pantalone su mi bile po meri. Tako sam pre par godina, jednog pijačnog trgovca promovisao u svog ličnog dilera pantalona. Odem kod njega, on osmotri u šta mogu da uđem, da mi jedno četiri-pet pari, odem lepo kući, probam sve, vratim one koje mi se ne sviđaju ili u koje ne mogu da uđem, i konačno platim mu one koje zadržim. Zato sam želeo opet da posetim čoveka. Moje stare farmerke mogu komotno da koristim ponovo, ako budem planirao da snimim crnački rep album i prateće spotove. Tako izgledaju na meni danas.

Obzirom da moja draga već neko vreme insistira da kupimo “adekvatniju garderobu”, predložila je fantastično rešenje. Rekla je jednostavno: “ma šta ima veze, ako će tek kasnije da se porodi, ajmo večeras do Vršca, vidimo tvoje, kupimo šta želiš, i vratimo se sutra posle ručka”. Prihvatio sam oberučke. Nije trebalo mnogo vremena da se spremimo i zapalimo preko Pančevačkog mosta. Stigli smo i blago iznenadili moje koji nisu znali da dolazimo. Pozvali smo burazera, budućeg tatu, da se ispričamo sa njim i lepo proveli veče. Na kraju, dodatno smo mali batica, rođeni, i ja radili vežbe, gorepomenute.

Subota

Stiglo je jutro i jaka kiša nije obećavala dobro vreme. Skočio sam sa kevom do pijace i odabrao pet pari farmerki. Interestantna stvar je da sam konačno mogao da biram one koje mi se sviđaju, a ne one koje mogu da obučem. Imam maleni problem da noge baš nisu oslabile tempom kojim sam izgubio centimetre u struku, ali šta je tu je. Pored kiše, i moje blago prehlađene drage (od tenisa prošle nedelje), desio se dodatni trenutak koji će promeniti planove za taj dan. Javio se budući tata “nemojte slučajno da krećete za Beograd, odveo sam “Virdžinu” (Georgina u prevodu, toliko je bio konfuzan) u porodilište!!!” Okej. To je potpuno menjalo planove, ali već nisam bio u fazonu da idemo na Noć Muzeja po takvom vremenu.

Kada smo se vratili čuo sam da se on nalazi u kafiću preko puta bolnice, pa sam seo u kola i otišao do njega. Bio je potpuno van sebe. Ponudio sam da odemo po snajine stvari na ginekologiju i skočimo do kuće, ostavimo ih i odemo do mojih na ručak. Prihvatio je. Da sam mu predložio bilo šta drugo, verovatno bi i to prihvatio, ali nisam hteo da iskorišćavam situaciju. Stigli smo do mojih. Tu su bili svi i modna revija je mogla da počne. Počeo sam da probam farmerke. Petočlanom žiriju su se svidele prve i četvrte, što mi je bilo drago, jer su to bile one koje su se i meni sviđale. Jedne su sive od lakog teksasa, a druge crne, koje taman mogu da prođu i uz košulju i cipele ako zatreba. Komplikovano je bilo odlučiti, prvi put, jer ranije sam obično otpisivao one koje ne mogu da obučem, sada su sve bile taman. Odložio sam višak u kesu za vraćanje i bio stvarno srećan. Konačno sam kupio farmerke, posle dugo godina, one koje mi se sviđaju, a ne one “u koje mogu da uđem”.

Iz razgovora sa burazerom shvatio sam da on, sem pića, nije ništa spremio za slavlje uveče, između ostalog ni klupe & stolove. Obzirom da je bio sav nervozan i telefon mu je zvonio na svakih par minuta, rešio sam da ga aktiviram da radimo nešto, da ne misli o tome. Krenuli smo da prebacimo klupe i stolove. Nisu stali u moj auto pa smo pozvali taksi, karavan, koji je bez problema spakovao sve i išao za nama. Krenuli smo da raspakujemo stolove i stolice u njegovo dvorište kada mu je zazvonio telefon. U bolnici su nam rekli da će snaji dati telefon čim bude sve gotovo i tako se i desilo. U tom trenutku nosili smo jednu od poslednjih klupa. Pogledao je i video njeno ime na telefonu i ispustio klupu koja mu je bila u ruci, koju smo zajedno nosili. Jedva sam izmanevrisao da je ne slomimo. Manijankalno je šetao po dvorištu slušajući ženu. Taksista nas je belo gledao, ne želim ni da pomislim šta je mislio o nama. Izvadio sam nešto novca i dao mu i on je srećno zapalio svojim putem.

Burazer se smirio, zacepio sam mu majicu i iskreno čestitao. Otišli smo do sestre, njegove rođene, da uzmemo foto aparat i da odemo do bolnice. Izašli su njegov ujak i baba i dodatno ga iscepali. Produžili smo u porodilište. Rekli su: “malo sačekajte, pa će doći sestra da vam ga pokaže”. Kombinacija reči “Malo sačekajte” nekome ko je pre pola sata postao otac je jedno, verovatno, od najglupljih uputstava koje možete reći. Da je sestra rekla “Sačekajte 3 sata” pa da su došli za pola sata, bilo bi u redu, ali je ovako svaki sekund on pitao “pa gde su?”, “pa kad će?”, “pa rekla je malo?”. Prošlo je petnaestak minuta, a pored njega je delovalo kao decenija. Konačno se pojavila sestra i ugledali smo malog Ogija, prvi put. Kao stric, bio sam zadužen da uslikam malenog, koji je otvorio male oči i pogledao u svog tatu. Ovaj posle toga nije ništa video, verovatno, jer su mu se oči zastaklile od suza. Sestra je obavila svoje, dala sve potrebne informacije i brzo zatvorila prozor.

“Šta ćemo sad?” To je bilo njegovo sledeće pitanje. Opet sam mogao reći bilo šta. Ali nisam, odvezao sam ga do mojih, koji su mu čestitali, popili po koju i konačno sam ga odvezao kući. Vratio sam se nazad i nešto kasnije sa mojima otišao na slavlje. Bilo je super, ali avanture tokom tog dana, i praćenje njega, su potpuno bacile u zasenak kompletno slavlje. Ja sam imao dovoljno doživljaja tog dana. Srećan sam što sam bio uz njega u tim trenucima.

To baš i nema veze sa temom mog bloga? Pa i nema. Ali ne znam, više uživam u životu od kako sam slabiji, u svakom njegovom trenutku. Trebalo bi da probate, verujte mi.

Fantastična nedelja krunisana je danas pregledom kod Doktorke. Izgubljeno: 2,3 kilograma, 1cm u proseku gotovo svuda. To je bila magična granica od 110, za početak vežbi. Rođendan mi je 11. juna, sledeća želja mi je da budem “dvocifren” za rođendan. Nadam se da će mi se ispuniti. Hvala na čitanju, podelite sa prijateljima…


• Prethodni tekst: Naporna nedelja

• Sledeći tekst: Kako spremiti sočne pečurke

3 komentara na “Novopečeni stric, ispod 110kg, u novim farmerkama!”

  1. malibuda 19 May 2010 at 15:16 #

    sve cestitke ujaku i celoj familiji, a najvise naravno malom Ogiju. Tebi majstore zelim da dostignes svoj dvocifreni broj, mada je i put koji si do sada presao sasvim neverovatan i vredan divljenja. Respect!

    [Reply]

  2. Vukašin 19 May 2010 at 16:06 #

    Svaka cas’ i samo udri, nadam se da stizes do 2 cifre do rodjendana. Ja sam od jutros dvocifren mada sam ja naravno sa mnogo nize brojke krenuo…

    [Reply]

  3. alexandra 6 January 2011 at 15:13 #

    Mastam o tome da prode 10tak dana na dijeti i da me prode kriza…Ne mogu trenutno da shvatim da vreme radi za mene…samo da ne dodem u veliko iskusenje..Covece jesi li ti ista slatko jeo?

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači