(Ne)Donošenje odluke

Razmišljao sam mnogo o tome da li samo da napišem prvi deo za danas, pa da ostavim prostor za razmišljanje, pa da to isto produžim dalje u nekom sledećem tekstu, ali ipak ne. O čemu se radi? Pre par dana sam naleteo na tekst koji me je naveo na razmišljanje i na prvu loptu mi se jako svideo. Onda sam uvideo preveliku sličnost sa čestim razlogom koji ljudi navode da bi odbranili sebe od donošenja odluke da se ne menjaju.

Priča – prazan zid / belo platno

Priča počinje trenutkom kupovine novog stana. Autor priča o tome kako je u trenutku kada je ušao u novi stan zatekao sve čisto i belo. Podovi, zidovi, stolarija. Sve je bilo čisto i divno. Rešio je da nešto naslika. Otišao je u prodavnicu gde se prodaju slikarska platna i kupio pet komada, praznih i potrebnu količinu boje. Došao je u stan i rasporedio platna kraj zidova gde je želeo da ih zakači kasnije. Prijatelji su čuli da je kupio stan, i počeli su da svraćaju kod njega. Oduševili su se stanom. Kada su videli bela platna počeli su da maštaju. Svaki bi predložio nešto novo. Posle nekoliko poseta gosti, prijatelji, su počeli da shvataju da još uvek nema ničega na tom platnu. Onda su počeli da postavljaju pitanja zašto do sada nije već nešto uradio. On im je objasnio da belo platno svakome ostavlja prostor da zamisli šta bi tu trebalo da bude i da on potpuno uživa slušajući priče ljudi koji zamišljaju šta bi sve tu moglo biti. Svaka nova promena, svaki potez četkicom bi promenio deo onoga što je neko od posetilaca, prijatelja zamislio. Proces zamišljanja šta bi tu moglo biti je njemu bio mnogo interesantniji od prostog slikanja nečega na tom platnu. Po njegovom, iako još uvek belo, svako platno je do tada imalo hiljade i hiljade slika koje su razni ljudi zamislili. On je stojao iza toga da je to mnogo vrednije od bilo čega što bi nacrtao.

Ovce na snegu

Ova priča me je podsetila na jednu drugu, koja se prepričava ili kao vic, ili kao urbana legenda. Priča je o času likovnog. Jednog dana profesor je dao učenicima da nacrtaju sliku pod nazivom “Zimska idila”. Na kraju časa jedan od učenika je predao prazan papir. Kada ga je profesor upitao šta je to, on je rekao – Pa zimska idila! Profesor je bio besan i tražio je objašnjenje zašto ovaj ništa nije uradio.

– Lepo vam kažem, na slici je dolina, stado ovaca, pastir, šator, drveće – rekao je učenik. Profesor je prihvatio igru.

– Kako to da ne vidim dolinu i drveće?

– Pa ne vidi se od snega.

– Gde je šator?

– Prekriven je snegom

– A ovce?

– Pa ne možete da vidite ovce na snegu, nema dovoljno kontrasta?

– A sneg je zavejao i pastira?

– Ne, njemu je bilo hladno pa je ušao u šator. – Odgovorio je učenik.

Da li je odluka da odluku ne donesemo ipak odluka?

Jeste. Kao to da “nemam komentar” koji napišemo negde, je ipak neka vrsta komentara. Često ćete to videti na Fejsu ili sličnim mestima. U priči se ne navodi kako je učenik prošao. O ovome razmišljam već neko vreme. Fascinantno je koliko smo kreativni da nađemo razlog, opravdanje zašto nešto ne želimo da napravimo.

Da li uzeti crvenu ili plavu pilulu? U Matriksu, u jednom trenutku Morpheus nudi glavnom protagonisti da izabere da li će uzeti jednu pilulu i videti stvarni život, sa druge strane, ili uzeti drugu, zaboraviti na taj razgovor i nastaviti da živi u svetu snova koji je kreiran za njega. Bez obzira što vam se možda ne sviđa akcija ili naučna fantastika, preporučujem da pogledate prvi Matrix, sutra uveče (nedelja 21.11. – 21h) je na televiziji.

Ljudi često svesno donose odluku da ne donesu odluku. Nisu sigurni šta je sa druge strane. Bolje im je da ostanu uljuljkani u ono što im je poznato, gde nema strahova, nema izazova. Lakše im je da naprave kreativno opravdanje za postojeću situaciju, nego da zamisle život. Imao sam mnogo situacija da naletim na ljude koji, prividno, uživaju u gojaznosti. Napravili su imidž od toga. Ja sam bio jedan od njih. Bio sam ponosan što sam posetio kafanu u Svrljigu gde je pljeskavica 800gr, ćevap 80, a kobasica se naručuje na metar. Svoje goste sam vodio u restoran u Beogradu gde su porcije od 600gr na više. Navikao sam da uživam u količini koju mogu da pojedem. To je bio imidž. Teško da je neko mogao da me ubedi da to ne valja. Ali sam ja znao ipak, unutra, da ne valja. Da bez obzira što niko ne može da te pomeri iz tvog stanja svesti, samo si ti taj koji to može da uradi. Da shvatiš da je svaki trenutak proveden u statusu kvo, mirovanju, uljuljkavanju, prokrastinaciji, samo još jedan trenutak koji si izgubio, koji si mogao kvalitetnije da utrošiš na nešto što bi te stvarno usrećilo.

Život jeste belo platno. I jeste super da možemo da ga zamišljamo na razne načine. Ali ako ostavimo tako, ipak će na kraju ostati samo belo platno. Rizla, fabrika koja proizvodi papire za uvijanje duvana, postala je predmet ismevanja, jer se često koristi i za zavijanje marihuane. Kada odvijete pakovanje Rizle do kraja dobijete poruku “It’s what you make of it”. U prevodu “Na vama je da odlučite za šta ćete koristiti”. Time su se ogradili.

Život je ono što od njega napravimo. Belo platno sa početka priče. Ako nešto od njega napravimo bićemo ponosni. Uvek možemo da stojimo pored i živimo u zamišljanju šta bi sve mogao da bude, i nikada se ne upustimo da stvarno nešto od njega i napravimo…

Ajmo! Četkicu u ruke!


• Prethodni tekst: Pobedimo prokrastinaciju

• Sledeći tekst: Reci ne!

9 komentara na “(Ne)Donošenje odluke”

  1. […] This post was mentioned on Twitter by Dragana Markovic and Tamara Miskovic, Ivan Cosic. Ivan Cosic said: Novi tekst za vikend na blogu | (Ne)Donošenje odluke | http://t.co/y68DcD7 via @debeljucacom […]

  2. Pedya 20 November 2010 at 21:45 #

    Ova tvoja priča me podsetila na moju, o igračima i navijačima, i činjenicu da navijača uvek ima mnogo više nego igrača. Tako je u fudbalu, tako je u košarci, tako je u svakom sportu. Tako je i u životu.

    Ko nije stao pred belo platno ili čist papir sa olovkom u ruci, ili pred prazan ekran sa prstima na tastaturi, ne zna koliko je nekad teško povući prvu liniju, ili otkucati prvu reč. Ali zadovoljstvo koje se oseti u trenutku kad je (remek)delo završeno… nema cenu. :D

    Mnogo je gore ne probati, nego ne uspeti, jer ko proba bar je pokušao, a ko ne proba nema čemu da se nada. ;)

    [Reply]

  3. Debeljuca 20 November 2010 at 23:11 #

    Prelepa prica. Ja sam uvek razmisljao o nekim trenucima u zivotu kada si na primer primoran da igras, ili da plivas. Scena kada si na primer na ivici bazena a nisi bas siguran da znas da plivas ali kada te neko gurne onda plivas jer moras, i cesto se u takvim situacijama i izrode oni koji su jako dobri u “plivanju”.

    Mnogo je gore ne probati, nego ne uspeti, jer ko proba bar je pokušao, a ko ne proba nema čemu da se nada.

    Fantasticno

    [Reply]

  4. Natasha 22 November 2010 at 13:14 #

    “Winners never quit, quitters never win”

    [Reply]

    Mike McFellow Reply:

    “Winners never quit, quitters never win”

    Good one Natasha. True indeed.

    Just my 2 Cents

    Mike McFellow
    New York, NY

    Adminitrative Manager

    My Blog On Technology: home wireless speakers

    [Reply]

  5. Ksenija 24 November 2010 at 11:50 #

    e, ne znam kako rade trekbekovi i te neke stvari, ja sam malo e-glupa. al sam htela da ti kažem da sam te malo citirala. hope you don’t mind :)
    (http://jasammaratonka.blogspot.com/2010/11/kasicica-motivacije.html)

    [Reply]

  6. Debeljuca 24 November 2010 at 12:09 #

    Naravno da ne smeta, super post btw.

    [Reply]

  7. […] ivancosic Još jedna u nizu izuzetnih priča!  (Ne)Donošenje odluke […]

  8. Quiana 30 April 2016 at 00:48 #

    Thank you for blessing Grc&7ea#821i;s family with memories that they can treasure forever. There isn’t a day that goes by that I don’t look at a photo that you took of Jasper. Thank you for what you do Kelly!

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači