MotivaKcija

Uf kakva nedelja, loše je počela, ali su stvari koje su sledile stvarno dokazale da postoji neki balans u životu. Bio sam u Vršcu, ad hok (kako li se već piše?!), video neke drage ljude, vratio se za Beograd, pripremio se za gostovanje na programu aktivan život, proveo vikend sa mojom dragom i sa baticom kojeg smo dovezli iz Vršca, posetio program na Adi, upoznao neke nove divne ljude, preneo im koliko sam mogao svojih iskustava, i dobio tako dobar feedback koji me još više uverava da je dobro ne samo ono što radim, već da su i sve ostale aktivnosti veoma važne…

Loš početak

Nažalost ova nedelja je započela sahranom, ne onom šaljivom iz prethodnog teksta. Muž moje bivše koleginice, je nažalost podlegao povredama koje je zadobio prilikom pada sa motora. Najverovatniji razlog pada sa motora je to što je maleni skuter upao točkom u rupu na putu, odbacio njega u vazduh, a od pada je zadobio veoma velike povrede i unutrašnje krvarenje. Nekoliko dana se borio za život na VMA i konačno podlegao povredama. Ne možete da se ne zapitate da li sada treba tužiti sve koji su iza fascinantnog zakona o bezbednosti na putevima koji maltretiraju ljude ako ne upale svetlo tokom dana, a samo su krenuli u obližnji market po hleb i mleko, što osnovnu stvar za bezbednost na putevima, sam put, nisu učinili bezbednim. Siguran sam da čovek nije bio ni nepažljiv, ni loš vozač. Sahrana je bila na Lešću, velika i tužna, kao i svaka druga. Nisam mogao da napišem sve kao ultra super ove nedelje, a da ovo ne pomenem, dugo sam razmišljao da li da pričam o ovome, da li da vas smaram sa apsolutno svakim detaljem. Ali ovo me je navelo da razmišljam koliko je dragocen svaki trenutak koji provedemo sa nekim. Koliko znamo da često, jer nas mrzi, ne odemo do nekoga da vidimo samo kako je, da ga pozdravimo, bez obaveza. Skroz smo u fazonu brzog života, brze hrane, brzih rešenja, a ne shvatamo koliko ubrzavanjem svega toga zapravo traćimo vreme koje imamo.

Moja majka je u potpunoj gužvi na poslu tokom čitanja prethodnog teksta potpuno odlepila dok nije pročitala da nismo zapravo sahranili čoveka, već da je sve metaforično. Zato sam se trudio da ono što sam pomenuo u početku odmah dovršim. Ovim putem se izvinjavam zbog izazvanog stresa.

Možemo promeniti jako mnogo

Počele su pripreme za moj prvi javni nastup. Ekipa sa sajta Trcanje.rs je bila oduševljena mojom voljom da deo svojih iskustava prenesem učesnicima njihovog programa na Adi. Ja sam shvatio da je to super, ali da je primarni cilj svega toga da aktiviramo aktivne da pokrenu ljude oko sebe. Nisam ni shvatio koliko je moja priča značila ljudima tamo, niti koliko ću ja dobiti pozitivne energije od tih ljudi.

Krenuo sam sa pripremom listajući svoje stare tekstove, od prvog pa na dalje. Naročito sam stavio akcenat na 10 pravila uspešnog mršavljenja, interesantno da se mnoga nisu promenila do današnjeg dana. Onda sam se setio starog TED Talk-a o tome koliko stvari možemo promeniti samo promenom načina ishrane. Stvarno vam preporučujem da pogledate kompletan, postoji i prevod na srpski, ali evo nekih bitnih segmenata koji su mi zaokupili pažnju:

  • Bolesti srca i krvnih sudova zajedno sa dijabetesom ubiju više ljudi godišnje nego sve ostale bolesti zajedno. 95% je kompletno moguće izbeći promenom načina ishrane
  • U 70% slučajeva je kod raka moguće zaustaviti dalje širenje promenom načina života
  • Dve trećine (65%) odraslih i 15% dece su gojazni
  • 70% povećan broj dijabetesa kod odraslih u poslednjih 10 godina
  • Imamo jako velike šanse da budemo prva generacija koja će živeti kraće od svojih roditelja ili babe i dede

Mislim da ova statistika, gledana iz ovog ugla, je stvarno nešto na čemu moramo raditi da je obrnemo u našu korist. Vreme je da se sve promeni. Onda sam se setio pesme iz South Parka, koju sam posle pronašao na YouTube-u iz dugometražne verzije filma. Smešna je, ali u mozgu ostane ono “I can change, I can change!!!“, i nekako kao one pesme koje ti ostanu u glavi, a ni sam nemaš pojma zašto, zapravo te gura dalje, kao unutrašnji glas koji ti kaže da možeš da promeniš mnogo toga.

Dobre stvari se dešavaju četvrtkom

Ne znam zašto, ali je izgleda tako. Kada sam hteo da pišem ovo, nekako mi je palo na pamet to “A u četvrtak…” Uvek se nešto desi, uvek. Moraću malo podrobnije da ispitam taj fenomen u svom životu. Elem, da ne smaram, u četvrtak mi je sestra iz Vršca javila da se bratovljeva žena porodila i da je naša velika familija uvećana za +2. Da, rodili su se blizanci, Ana i Luka. Čestitao sam sve uredno, i imao sam neki čudan osećaj u stomaku. Ne znam zbog čega. Kada je brat dobio sina pre par godina bio sam u zlatnim godinama svoje prokrastinacije, nisam imao auto, nisam imao ni para verovatno (nemam ih baš ni sad nešto), ali sam imao milion izgovora da ne odem. Sestrini rođendani, koji se od osamnaestog, tradicionalno, proslavljaju sa brojem zvanica koji priliči manjim svadbama su se uvek nekako u poslednjih par godina dešavali vikendima ili radnim danima kada ili nisam mogao, ili sam imao super izgovore da ne mogu. I tako sam sedeo i radio i crv je u stomaku radio sve više i više. Rešio sam da odem za Vršac. Krenuli smo, obavili smo još nešto po gradu, i prolazili smo kroz DvaesDeveti ka Pančevcu, kada sam uzeo i nazvao i drugu sestru, iz Pančeva. Rekao sam joj kakva je situacija i da za 15 minuta prolazimo pored nje, da možemo da je pokupimo. Rekla je da će javiti. Dobio sam prekor od moje drage: “Kako možeš od jedne devojke da očekuješ da se spremi za 15 minuta?“. Nošen svojim razmišljanjima kako stvari koje uključuju ljubav treba raditi od srca i ad hok, rekao sam jednostavno “Ništa ne očekujem, ako može super, ako ne može, neću se ljutiti, jednostavno, ali mi je sad palo to na pamet i bilo bi mi krivo da nisam to uradio…” Kao odgovor, stigla je poruka tek što smo prešli most “Biću spremna, dođite po mene“. Svratili smo po sestru, i tetka je potpuno odlepila kada me je videla sa odstojanjem od pet meseci. Malo punjenje baterija. Ne možeš da se ne osećaš super kada su ljudi srećni zbog tebe.

Oni koji pomnije prate moje pisanije ovih poslednjih par meseci prepoznaće u ovoj španskoj seriji da je sestra koju smo pokupili zapravo sestra od koje sam saznao za Doktorku, tako da je put do Vršca protekao u razmeni iskustava i recepata, i sve veće teme u poslednje vreme “Da li se vraćaju kilogrami?

Brzo smo stigli, mnogo duže nego inače smo putovali, ali je brzo delovalo. Bratovljeva a najviše sestrina reakcija kada smo stigli je bila vredna puta. Slavlje ko slavlje, došli smo na par sati, vozim nazad, završio sam svoje obroke za taj dan. Nisam baš bio party maker, ali mi je bilo drago da sam tu. Ispričao sam se sa nekim ljudima koje nisam video odavno, i otišli smo do mojih da popijem kafu pred put nazad. Onda mi je pala na pamet nova ideja. Rešio sam da povedem baticu u Beograd, kad je već na raspustu. Odveo sam kevu u stranu da je pitam, nisam smeo ispred njega, jer ako bi odgovor bio negativan, uništio bih mu dan. Odobrila je. Pitao sam ga “Za koliko možeš da se spakuješ da ideš sa nama?” rekao je “Za dva minuta”. Otišao je da se spakuje i da promeni status na Fejsu, danas ako nisi promenio status na Fejsu ko da ti se nešto nije dogodilo.

Svo četvoro smo seli u kola i uputili se nazad. Ostavili smo sestru u Pančevu i produžili. Bilo je jedan iza ponoći kada smo ušli u stan. Puno srce i prazan rezervoar. Dobar skor.

Ak(tiva)cija

Prateći dani su prošli u druženju sa baticom, odlaskom u bioskop, gostovanju prijatelja kod nas i mojoj pripremi za druženje u nedelju na Adi. Otišli smo na spavanje u subotu, moja draga nažalost sa glavoboljom, što je sprečilo da sutradan ide sa nama, jer do nekog doba nije mogla da zaspi. Probudio sam se u nedelju i odradio svoj standardni ritual pripreme doručka. Mali je rekao da hoće da ide samnom, da ga probudim, i to sam uradio. Skočio je. Nešto što inače nema običaj. Prošle su mi kroz glavu scene iz mog detinjstva kada sam bezuspešno pokušavao da objasnim svojima da ja jako lako ustajem kada nešto stvarno želim, ali da me potpuno mrzi da ustanem kada ništa posebno ne treba da se desi. Tako mi se dešavalo da na samo kratak poziv ustanem u četiri sata da idem sa ćaletom na pecanje, i slično…

Morao sam da proverim i sa Veroljubom da li se sve dešava, jer je sve vuklo na kišu, ali očigledno to nije bila prepreka. Stigli smo tamo i otišli u kafić, gde je počela radionica. Bilo je lepo, neki ljudi baš nisu navikli na radioničarski princip rada i komunikacije, ali to nije nuklearna fizika, naučiće. Ali je razmena dobre energije bila super i osećala se jako dobro u vazduhu. Učestovali smo u radionicama i bilo mi je drago da vidim da se moj brat super uklopio. On ima 14 godina, ja trideset, neki prisutni su i stariji, ali sve je podređeno dobroj energiji i zdravom životu, a to nema baš ograničenja u vidu starosti. Druga radionica je pospešila komunikaciju još bolje i došao je trenutak za razmenu iskustava. Prva je govorila Dragana, urednik sajta Mingl.org, i još mnogih drugih. Dragana je jedan od redovnih čitalaca ovog bloga, nisam ni shvatao koliko smo slični i zapravo kroz šta se sve ona identifikuje sa mojim tekstovima, sada mi je bilo jasno, ima sličan scenario kao i ja, poslom je orijentisana na konstantno sedenje kraj računara, i mnoge stvari su je mrzele, nezdravo se hranila i živela. Rešila je da to promeni, i uspela je da za kratko vreme postane uspešan trkač, da ostavi pušenje i da živi zdravije. Jako je bitno što je naglasila da je tražila javno podršku putem društevnih mreža i da je to nešto što je nateralo da istraje, jer koliko pruža podršku toliko i osuđuje u slučaju kršenja. Nažalost, delimično ju je u svemu tome omela povreda, koja ju je sprečila da trči, ali ona ne odustaje od zdravog života. Konačno predstavila je fantastičan koncept kako rešiti problem koji imate.

Uzmite papir i olovku, napišite sa jedne strane zašto volite nešto da radite, onda napišite ono što ne volite kod toga što radite.

Kada je ona ostavljala pušenje, ono što voli kod pušenja je stalo na jednu stranu, a ono što ne voli kod toga je stalo na tri strane.

Onda sam došao ja na red. Dragana je pokrila deo tema koje sam ja planirao da kažem, a način na koji je govorila me je malo ostavio bez teksta, iskreno. Trebalo je nešto reći posle toga. Moj lični stav je malo samokritičan, ali recimo da sam pokušao da se nadovežem na njenu priču, pa onda nisam pratio svoj plan priče, pa je onda sve išlo “zbrda-zdola”. U ovakvoj situaciji, je na sreću, bilo mnogo bitnije šta se kaže, nego kako se kaže, pa sam se izvukao. Poneo sam sa sobom i svoje tajno oružje, najveće farmerke koje sam ikada nosio, i reakcija je bila fantastična kada su ljudi videli, koliko je zapravo 37+ kilograma koje neko skine. I tako sam pričao i pričao i pričao bih ja još da nisam shvatio da sam otišao predaleko i da je blizu tačka kada ću početi da smaram, pa smo prešli na diskusiju. Zaboravio sam da spomenem da je majica u kojoj sam bio trijumfalna majica, koju mi je poklonio mlađi brat, da sam prvi put uspeo da sa njim menjam garderobu u oba pravca. Nisam stigao dosta toga, ali me je potpuno razvalilo ono što sam dobio za uzvrat. Prvo su počela jako dobra pitanja, koja su taman bila fokusirana na one detalje koje nisam pomenuo, naročito na aspekt izlaženja u javnost sa svim detaljima koji prate dijetu. Onda se javila Nina, koja je preko TEDx izveštavanja došla do Debeljuca bloga, gde je onda pronašla informacije o Aktivnom Letu, za koje se prijavila i konačno učestvovala na radionici. Bio sam oduševljen. Bez obzira što je jedna osoba u pitanju, to je pravi primer networkinga i bio sam jako srećan zbog celog spleta okolnosti gde svojom aktivnošću, aktiviraš i druge. Onda je reč uzela devojka po imenu Anica i potpuno me razvalila. Rekla je da je sve što smo rekli jako inspirativno i da je ona imala potrebu da javno kaže koliko kilograma ima i koliko ima viška. I pred trideset ljudi to je i uradila. Osmeh na njenom licu je dovoljan dokaz da sve što smo uradili na Aktivnom letu i sve što sam uradio sa ovim blogom, nešto što stvarno inspiriše druge.

Stativa

Danas sam otišao kod Doktorke, juče sam se, poslepodne, preliminarno izmerio kod drugara i znao sam da sam oslabio, ali je to trebalo potvrditi. Stao sam na vagu, brojevi su krenuli da se vrte i konačno su se smirili na 95,7kg. Stativa! Započeo sam program sa 135,6 što znači da mi fali (imam viška) 100gr da zaokružim fantastičnih 40 kilograma od početka dijete. Onda sam pogledao Facebook stranicu koja danas ima 298 fanova/prijatelja. Onda sam pogledao kalendar i shvatio da će sledećeg ponedeljka, devetog avgusta, biti tačno šest meseci od kako sam započeo dijetu. Sklopiće se razne kockice, pa će biti razloga da proslavimo velike brojeve. Da sam se bavio više monetizacijom bloga, a manje dijetom sada bismo verovatno mogli da napravimo neku žurku… ali neki drugi put. Zato zakazujem Blog žurku sledećeg utorka, čitamo se tad…

p.s. Sve pohvale Draganu, prijatelju, koji je počeo dijetu prošle nedelje i u prvoj nedelji skinuo četiri kilograma (kaže, iskreno nešto manje, jer je prvo bio u farmerkama a danas u bermudama) i skinuo je 3cm u obimu stomaka, samo napred nemoj odustajati

p.s.s. Ovo je izuzetno dugačak tekst, i ja se stvarno nadam da mi nećete zameriti, i da ste imali snage da iščitate ovo do kraja. Ako ste sada u nesvesti, javite se kada dođete sebi, ako se osećate malaksalo pojedite neku bonžitu ili bananu (to rade ovi aktivni sa Trčanje.rs video sam svojim očima), a ako vas je i ovaj tekst inspirisao, podelite ga na Fejsu (nije se dogodio ako nije na Fejsu?) ili bacite neki komentar!!!


• Prethodni tekst: Savršeno ubistvo

• Sledeći tekst: 40 kilograma za šest meseci

8 komentara na “MotivaKcija”

  1. Igor 3 August 2010 at 12:02 #

    Auuuu bato stvarno”strasno” izgleda slika sa najvecim pantalonama sada nakon 40kg-100gr manje.

    [Reply]

  2. Dragana 3 August 2010 at 14:21 #

    Hvala ti što si došao da nas motivišeš da se uporno borimo svako sa svojim izazovima i da grabimo ka promenama koje čine da se osećamo sjajno, iako ne deluje tako u početku :)

    Promena mnogo prija, kad napraviš prvu, onda poželiš da promeniš još svašta, a i ljudi oko tebe požele da te slede.

    Nadam se da će sve više ljudi oko nas počinjati da se bavi sportom, da brine o ishrani, da prestaje da puši, da radi na sebi i na zdravim navikama. Onda će i nama biti lakše, nećemo se osećati kao čudaci, mada nije loše biti predvodnik :))

    [Reply]

  3. Veroljub 3 August 2010 at 22:55 #

    Šta reći. Neverovatno mi je drago sve ovo što si napisao i verujem da je ova motivacija uzajamna da svet pomeramo ka nekom zdravijem mestu za život.

    Veliki pozdrav druže, bio si odličan.

    Naravno veliko hvala na svemu

    [Reply]

  4. Gordana 18 September 2010 at 14:32 #

    Kao neko ko se godinama “bori” sa kilazom zaista me motivisu svi tekstovi koje sam procitala i donela sam odluku Ja cu uarditi isto!
    zato vas najljubaznije molim za adresi DOKTORKE.
    Hvala puno.

    [Reply]

  5. Debeljuca 19 September 2010 at 21:58 #

    @Gordana Drago mi je da ste doneli odluku da promenite stvari u svom zivotu

    U tekstu http://debeljuca.com/moja-doktorka sam objasnio moju saradnju sa Doktorkom i postavio adresu na njen blog, sa desne strane na njenom sajtu imate njen broj telefona

    [Reply]

  6. […] i sport poveli su nas u  trku za zdravim životom.  Ivana sam slušala nekoliko puta (projekat Aktivno leto, BlogOpen…) i svaki put mi je njegova priča veoma inspirativna. Čovek je putem svog bloga […]

  7. […] Ivan Ćosić – MotivAkcija […]

  8. Tash 21 June 2011 at 14:36 #

    “Nošen svojim razmišljanjima kako stvari koje uključuju ljubav treba raditi od srca i ad hok” – kako te samo razumijem :D

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači