Klackalica

Kilogrami dole, kilogrami gore. Nikad teže iskreno. Neki ljudi pitaju kako prikupiti energiju da počneš. To sam definitivno uspeo. Bliži se godinu dana od trenutaka koji su odigrali ključni momenat u mom trenutku odluke, i sada, ja ne uspevam da se nateram da nastavim dalje. Ne znam šta mi je. Oslabim, pa prekršim, baš drastično, telo jedva čeka, pa se napunim kao balon. Nije ni čudo da zovu sve ovo JoJo efektom. Dosta toga se desilo ove nedelje i sve se tako brzo dešava da forma koju sam postavio mora da se promeni. Tu je decembar, pa da postavimo sve na svoje noge za sledeću godinu.

Koga lažemo?

Kada na nešto nismo ponosni često lažemo. Nekada to nije baš laž. Nekada je “prećutkivanje“, nekada izostavimo nešto bitno, što menja kontekst priče. Nekada nismo baš do kraja iskreni, nekada preuveličamo neke stvari. Nekada kažemo da smo nešto uradili, a bili smo samo deo toga i slično. I onda, kada nešto dovoljno puta ponovimo u prošlosti, to postane istina, postane iskustvo, koje se prepričava, kako biste bili dosledni.

Najčešća laž je kada nismo ponosni na ono što radimo. Kada nismo ponosni. Zapravo ne, prava konstrukcija bi bila “Kada nas to nešto zapravo ispunjava, ali smo svesni da bi to ljudi koje volimo to osudili ili zamerili nam zbog toga”. Očigledno je ovo prisutno kod svih tipova zavisnosti. Narkomanija, zavisnost, nazovite kako god želite, ali to je to. Onaj ko u nečemu uživa, to ga čini srećnim, ali kada ga neko drugi upita nešto sa tim u vezi, on bi radije slagao, nego što bi rekao nešto u odbranu te stvari.

Potpuni su hit kladionice. Postoji primer kada je muž, negde u Aziji, nazvao ženu i rekao joj da je otet i da plati otmičarima otkup tako što će od svoje plate da mu pošalje na račun (ima karticu kod sebe) novac pa će on da podigne sa bankomata i da im plati.

Internet i video igre. Poseban slučaj:

  • Šta radiš? Evo radim nešto (*visim na netu, gubim vreme)
  • Ajde u krevet. Evo još samo malo (ostaneš još dva sata gledajući bezveze stvari)
  • Šta radiš? Evo seo za komp malo (igram se već šest sati, ne mogu da se odvojim od kompa)
  • Ajde da se vidimo sutra? Ej, mena šanse, imam nešto zakazano (čekaju me drugari)

Online igranje. Ovo je jedan od razloga što sam uspeo da uspešno udaljim sve meni bitne ljude iz svog života. Više od četiri godine sam proveo igrajući. Pozitivna strana je što sam uspešno vodio grupu od preko 100 ljudi, postigao neke velike rezultate u tom svetu, svakodnevno komunicirao preko voice komunikacije sa ljudima putem Interneta, unapredio engleski, naučio da stvari rešavam u letu kada naiđu. I što je najbitnije, uspeo sebe da ubedim da je to sve u cilju mog ličnog unapređenja. Jeste, ali kada to unapređenje primeniš. Kada pričaš da je u cilju unapređenja, a ti i dalje provodiš vreme uzaludno i to unapređenje ne primenjuješ onda baš i ne služi svrsi?

Sedmog decembra je izašao novi nastavak igre World of Warcraft. Tog dana sam napisao tekst podrške toj mojoj grupi. Meni je srce kucalo i u jednom trenutku mi je došlo čak i da zaplačem dok sam to pisao. Taj alternativni život nosi svoje uspomene i zajedničke uspehe i padove, sa tim ljudima sam proveo isto onoliko vremena koliko sam realno proveo sa društvom iz srednje škole, kako onda da ne bude slično kao kada evociraš uspomene iz srednje škole. Odustajanje i ostavljanje toga je išlo paralelno sa ovim i nikada o tome nisam pisao, i nikada mi nije bilo teže nego te noći, šestog na sedmi. Kada izlazi novi deo, prodavnice se otvaraju u ponoć i tada igrači mogu da kupuju novu igru. To su bili pravi događaji i organizacija da slučajno ne ostanemo bez svog primerka. Potpuna narkomanija. Činjenica je da sam uživao u tome. To je deo mene i deo mog života. Sa svakom zavisnošću je tako. Nama je lepo, a povređujemo ljude koje volimo. Majci sam odbijao telefonske pozive, kako da joj objasnim da ako pričam sa njom još 24 ljudi će da umre u igri zbog toga jer ću ja nešto da pogrešim. Ili sam se javljao pa onda i ne slušam već prođe razgovor i onda ne znam da ponovim šta sam u stvari pričao. Da ne govorim koliko sam puta ispalio moju dragu ili prijatelje zbog nečega što sam imao organizovano.

Onda shvatiš da je sve to isto. Da je isto i kada pojedeš nešto, tebi je lepo, ali se kriješ od drugih. Ti sebi kažeš kako nećeš sledeći put, pa opet prekršiš. Kažeš – “E od danas počinjem”. Pa ne počneš, već produžiš dalje gde si krenuo. Izmišljaš izgovore, živiš u lažima.

Na TV-u repriziraju seriju Vratiće se rode, divna serija, ali smatram da nije prošlo dovoljno vremena da je gledam opet, iskreno se nadam da neće da je ponavljaju kao Zonu ili Ivkovu slavu, koji mi se generalno i sviđaju, ali mislim da su se svima popeli na glavu sa brojem repriza, neka daju malo ljudima da odmore, da zaborave. Da se vratim na priču, pre par dana u jednoj epizodi je bila scena, koja me najviše i inspirisala da napišem sve ovo. Da ne bih prepričavao, pogledajte molim vas. Do samog kraja. Sav problem toga koliko je nešto nama super i koliko to nije fer prema onima koje volimo je sažeto u ovih 3 minuta.

Mislim da je svaki komentar suvišan.

Droga i strast

Svako ima svoju drogu. Jednom mi je moj kum rekao to. Izbacite iz sebe predrasudu koju imate o drogama i za trenutak prestanite da razmišljate samo o tradicionalnoj definiciji iste. Šta vas ispunjava šta vas čini srećnim? Znate onaj osećaj kada se nečega uhvatite da radite i nemožete da stanete? O tome vam pričam. Kada sam pričao sa njim o igranju, on je lepo rekao “To je tvoja droga brate, to te ispunjava, to te “diže”, osećaš se srećnim, imaš postignuća raznog tipa i to je to, kada nađeš nešto novo, onda će te do dići i ovo ćeš lako zaboraviti”. I bio je u pravu. Predvideo je sve ovo oko bloga i dijete. To me je “diglo”. Imao sam postignuće, rezultate, prihvaćenost, popularnost, uspeh, odobravanje, publiku. To me je “dizalo”.

Sada za vikend sam uradio jedan ceo web sajt. Kompletan. Nisam mogao da stanem. Pre nekog vremena organizovao sam to pomenuto druženje u Vršcu i ljudi koje sam organizovao su me “digli”. Dobio sam mnoge pohvale i slično.

Sada je trebalo uraditi sajt za tu grupu ljudi, i imao sam svu slobodu da ga osmislim i sredim kako sam ja to zamislio, prvi put posle Debeljuce. 36 sati sam sedeo za računarom, sa samo dva sata spavanja i sve opravio kako treba. Ostali su priskočili u pomoć – društveni mediji, tekstovi, sadržaj, logistika. Ta neka stvar kada te ispuni i diže, jednostavno ne možeš da staneš. Ali je takav rad zahtevao i drugačiju ishranu. Onda mi je bilo glupo da objasnim, danas kod Doktorke, kako sam totalno zanemario svoj program ishrane, kako sam se hranio neredovno i kako mi je eto, na čudan način kilaža malo preko prošlonedeljne.

I onda shvatiš da je to sve klackalica. Kao i kilogrami što idu dole gore. Prvo moraš da nađeš nešto što je korisno i što te ispunjava. Nije čudo što neki ljudi rade samo za platu, jer su svesni da im to donosi novac. Novac im je bitan zbog sigurnosti. Ne donosi im dovoljno novca, jer taj posao ne rade sa strašću, ne diže ih, ne daju sve od sebe. Kvaka 22 – nisu dovoljno plaćeni jer se ne trude, a ne trude se jer nisu dovoljno plaćeni.

Možda i da promeniš posao, da pronađeš nešto što te stvarno “diže”, ali da napraviš i taj balans da ipak sve dođe na svoje. Da ono što stvarno voliš da radiš, da može da ti donese dovoljno novca da obezbediš potrebe svoje porodice i da konačno ne uzurpira previše tvoje vreme i da remeti kvalitetan ritam života. Idealno zar ne?

Da jedeš toliko koliko ti je potrebno. Da te zadovolji. Da nemaš ispade i da stalno imaš rezultate koji bi te vodili dalje.

Dalje…

Često imam inspiraciju da napišem nešto kratko, samo za vas, ono što mi je trenutno na umu, a ovi nedeljni prikazi su bili super kada sam hteo da pišem o tome u formi dnevnika, a da onda jednom nedeljno imam gostujući tekst i jednom jedan inspirativni. Međutim nedelje su prevelike da bi se sve pokrilo, a ponekad je tema mnogo, još uvek sam čak i Zorani dužan tekst na temu ogoljavanje.

Kod Doktorke smo prebacili moj termin za utorak tako da report sa težinom će sada dolaziti sredom, a probaću da ispoštujem nov raspored sa još jednim tekstom za vikend, koji ću objavljivati petkom ujutru, već najavljujem detaljan izveštaj o Maggi začinima za ovaj petak, i jedan tekst ponedeljkom, da započnete nedelju sa Debeljucom.

Eto toliko od mene za ovaj put. Preporučite blog prijateljima još koji put, da skupimo stvarno dobru ekipu ovde, postavljam platformu za duže druženje (forum) i spremam neke ljude koji su spremni da podele svoja iskustva sa vama, a bliže se i trenuci kada ću obeležiti neke ključne momente koji su uticali na to da počnem sa svim ovim. Čitamo se…


• Prethodni tekst: Zašto sve odlažemo?

• Sledeći tekst: Maggi začini

3 komentara na “Klackalica”

  1. […] This post was mentioned on Twitter by Ivan Cosic, Debeljuca. Debeljuca said: [novi post] Klackalica – Debeljuca – http://t.co/nH2yHph […]

  2. Soulstormer 8 December 2010 at 12:29 #

    Mislim da je ovo jedan od ključnih problema za sve nas…”Kvaka 22 — nisu dovoljno plaćeni jer se ne trude, a ne trude se jer nisu dovoljno plaćeni.
    Možda i da promeniš posao, da pronađeš nešto što te stvarno “diže”, ali da napraviš i taj balans da ipak sve dođe na svoje. Da ono što stvarno voliš da radiš, da može da ti donese dovoljno novca da obezbediš potrebe svoje porodice i da konačno ne uzurpira previše tvoje vreme i da remeti kvalitetan ritam života. Idealno zar ne?” Problem je kako unovčiti svoju strast, a da ne igraš poker on-line ili da ne provedeš dobar deo života u kladionicama. E da mi je biti Gary Vaynerchuk! :D

    Mada treba živeti svoju strast!

    [Reply]

  3. zorx 9 December 2010 at 14:07 #

    Ja sam shvatila da je poslednjih par tekstova ogoljavanje na rate. Svi su mi se jako dopali(a konstantno sam odlagala da ih komentarisem :P). A ovaj period klacklalice, to je moja teritorija. Ja sam na toj klackalici provela 5 godina. Prosla sam razne faze tu. Jedno vreme sam jela gomilu slatkisa u ponoc, samo da bih dokazala sebi da mi se moze, i tako sam 5 godina, imala +-5kg(vise + nego -), i ono sto sam pocela, nisam zavrsila do kraja. Tu su mi se motali razni izgovori: pa zaboga, tako mi je malo ostalo; moze mi se, zasluzila sam, posle toliko godina dijete; kako mogu drugi tako mogu i ja; ja vise nemam toliki problem sa kilazom, pa mi je sad dozvoljeno da sharam; evo veceras ovo, a onda od sutra nastavljam; ma samo jedan… Pa kao malo se pridrzavam, i onda kad prekrsim, ponasam se kao da mi je poslednja noc na zemlji.
    Elem, mislim da sam skontala o cemu se radi. Ti si dosao do cilja, ne krajnjeg, ali dovoljno blizu (nekada davno, taj cilj je bio u drugom univerzumu). Toliko si daleko od onoga sto si bio, da sad moras ponovo da se ponasas kao da nikada nisi bio onoliki, nego da si oduvek takav kakav si sad, i kao takva osoba sebe motivises da smrsas 7-8kg (koliko vec zelis). Jer, ako si ti neko ko je smrsao 40 i kusur kg, to je jako puno, i onaj kusur se ne broji toliko, a tebi je vrlo bitno da li je 2 ili 7.
    A sad i sto se tice teksta.
    “Kada nas to nešto zapravo ispunjava, ali smo svesni da bi to ljudi koje volimo to osudili ili zamerili nam zbog toga”.
    Za stvari koje te iskreno ispunjavaju ne osecas potrebu da pravis izgovore(ni pred sobom ni pred drugima). Hrana, pice, kocka, to nisu stvari koje te istinski ispunjavaju – nije im to svrha. Svrha je da pokriju nesto drugo, zato i jesu bolesti zavisnosti. Jedes kad si nervozan, pijes kad si tuzan, i to sve radis kompulsivno – bez ikakve mere.
    Pozdrav
    Z.

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači