Iznenađenja

Kakva nedelja. Ima onih dana za koje jedva čekaš da se završe, za koje misliš da je bolje da nisi ni ustao tog dana. Ono što su mi ljudi milion puta govorili u fazonu “ko zna zašto je to dobro” i slično, stvarno se pokazuje kao ispravno. Bio sam nagrađen fantastičnom nedeljom. Nekoliko detalja već znate, ali nekako nisam želeo da se završi… Nažalost prošla je…

Šoping

Konačno sam se rešio da odem u Famis diskont. Svaki poziv da pređem reku doživljavam kao smrtnu presudu, čak i pre nego što su počeli da “popravljaju” Gazelu. Mentalni šok kada treba da se prebacim “preko” je jako veliki ukoliko se ne pripremim ljudski. Elem, objasnili su mi da je mnogo jeftinije ako kupuješ tamo u diskontu, a diskont je bogu iza leđa, “tako, samo pređeš most pa onda skreneš ka Novom Sadu pa opet skreneš, ali sad levo… ” Već na “samo pređeš most” dobijam ospice, ali eto, obzirom da se hrenovka ustalila u mom programu rešio sam da “skoknem” i to konačno uradio. Cene jesu jeftinije, pogotovu što postoji varijanta da kupiš u rinfuzu i kupio sam hrenovke, ali avaj… bilo je tamo još ponečega. Nisam odoleo da proverim, jer je jako teško videti šta sve ima u ponudi u redovnim prodavnicama, mislim da ponekad police u nekim radnjama slažu deca zaposlenih u fazonu “ovo vam je ko kockice, pa se igrajte”. Dakle našao sam bebi hrenovku, mini verziju, nisam kupio, jer mislim da ih ne bih pojeo samo onoliko koliko treba, kad je manje imaš osećaj da si manje pojeo. Video sam i viršlu koja me nije privlačila, ja imam hrenovke, ali sam onda obratio pažnju na krainsku, ne znam da li se piše velikim slovom, možda. Elem, ide Grožđebal, festival vina i grožđa u Vršcu, već sam pričao o tome, a na tom festivalu stara tradicija je da se kobasice peku na plinskim “brenerima”, velikim cevima iz kojih bljuje vatra. Ovo je jedno od unikatnih uživanja i tradicija koju obično svako voli ko je posetio Vršac tih dana. I razmišljao sam dugo o trenutku kada će se ukrstiti moja dijeta i Grožđebal. Kupio sam krainsku i rešio da ubedim Doktorku, išao sam jednostavnom logikom da je valjda to najbolja varijanta koju mogu da kupim… Tako sam krenuo na tri dana jahanja nazad opskrbljen hrenovkama i malim zalihama krainske. Ne znam, možda je to ušteda, i sviđa mi se sve što sam tamo video, ali se nadam da će napraviti bar jednu svoju prodavnicu za nas sa jeftinijim ulaznicama.

RTS emisija i deljenje

Par dana je počela da se zakuvava priča oko BlogOpen ekipe koja gostuje na RTSu i jedva sam čekao da gledam. I pričali su o svačemu. Glupo je da prepričavam, pogledajte emisiju. Međutim, pominjanje Debeljuce u ovoj emisiji donelo je veliki broj ljudi koje je priča zainteresovala, i interesantno je da su me mnogi kontaktirali, što lično, što putem komentara, i ja se stvarno zapitam – kako doći do svih tih ljudi koji žele da čuju ovu priču, a možda ne znaju za nju. Stvarno vas pozivam da budete evanđelisti ove priče i da širite linkove, dodao sam u toku nedelje ovaj poseban ram sa leve strane koji omogućava da lako delite linkove sa prijateljima putem facebooka, twittera, maila, digga. Ako treba još neki servis, javite. Posle emisije spakovali smo se i krenuli na Sportski centar Olimp, koji nam je u blizini. Rešio sam da provedem malo vremena sa mojom dragom, nisam ja baš tako fin kao što se predstavljam, mada moja draga nije ljubomorna na druge žene već na kompjuter. Prošetali smo se do tamo, da ne kažem šipčili, obzirom da je uzbrdo, sa lošim trotoarom s vremena na vreme, dok pored tebe prolazi gomila vozila. Stigli smo i proveli neko vreme kulirajući. Bilo mi je fascinantno koliko ljudi u stvari trči. I ne verujem da je veliki broj njih tamo samo radi poziranja. Ljudi stvarno dolaze i trče, i što je najbolje nisu usamljeni ludaci koji trče, kao što sam ja viđao ljude pre desetak godina, već skoro svi to rade, raznim ritmovima i brzinama i kada su u grupi nije im ni glupo. Stvarno mi se dopalo ono što sam video. Došli smo nepripremljeni za trčanje, ali sam se oduševio kada sam video sprave za vežbanje kojima sam prišao. Pre dve godine kada sam hteo vežbama da skinem kilograme i otišao u teretanu bio sam deprimiran činjenicom da ne mogu da uradim ni jedan zgib i niti jedno propadanje. Bez nekog posebnog zagrevanja uradio sam tri zgiba, i dve serije po pet propadanja. Bio sam presrećan. Kada sam spoznao da je Doktorka rešila da me fanatično prati dok me ne dotera u normalu, pomislio sam da bih mogao da konačno dođem do težine koja će mi dozvoliti da se amaterski bavim Parkour-om. Moja draga je rekla da nisam normalan i da dok sam sa njom se time neću baviti. Ono što sam spoznao na Olimpu jeste da meni fizička aktivnost nije problem. Problem mi je da se SMISLIM i ORGANIZUJEM da dođem do mesta gde bih se bavio sportom. Još uvek me taj deo mrzi…

U četvrtak je došao poziv za BlogOpen, kao što znate, i opet sam bio srećan. To me je inspirisalo da napišem post mojoj dragoj oko kojeg sam raspilavio čitaoce “kao učiteljice u penzciji”. Nadam se da moj blog neće biti u budućnosti preporučivan kao “fantastično štivo za čitanje u pauzi između Šeherezade i Ranjenog Orla“. Ali da vam dam drugi deo, došao je i…

Njen rođendan

Postoji čudno pravilo u Srbiji da sve možeš da kupiš jeftinije, samo ako poznaješ prave ljude. Tako danas, mogu da kupim video igre, kompjutersku opremu i parfeme po fantastično nižim cenama. Moja draga je ovog puta želela parfem i kontaktirao sam jednog poznanika koji je isti i obezbedio. Nije poenta o trgovini ispod ruke, kradenoj robi i slično, već će vam svako ko vas poznaje dati isti proizvod po desetak ili više procenata nižoj ceni. Zato zaboravite kartice, popuste i slično, družite se sa raznolikim ljudima. Sve je bilo u redu osim što je čovek zaboravio da spremi parfem, pa sam morao u Zemun po isti. Opet preko reke… Ponavljao sam sebi u glavi da svima pričam da ništa ne sme da te mrzi ako nešto želiš i opet sam ubio 2 sata tamo i nazad. Po dolasku kući dao sam joj parfem, namerno se zezala glumeći iznenađenje, ali u sebi sam mislio “neka, neka…”

Pre mesec dana me je prijatelj odveo na piće u jedan fantastičan restoran na “krovu Terazija”. Ima fantastičan pogled, fensi je i slično. Stvarno sam se oduševio. Rešio sam da odvedem moju dragu tamo na večeru i tog dana nazvao i rezervisao. To je bilo prvo iznenađenje. Krenuli smo ka gradu i shvatili da je pola grada zatvoreno jer je vojska uvežbala tekst od par reči za smotru sutradan. Tempirao sam odlazak odmah posle osam kako bih platio samo sat parkiranja, ali sam bio osuđen na garažu. Kada smo prošli pasaž kod Bezistana, da ne kažem kod Meka, ona je rekla “jao znam gde me vodiš” Blago sam se razočarao… Međutim kada smo skrenuli ka restoranu bila je iznenađena. Mislila je ipak da idemo u isti onaj restoran gde smo išli na venčanje pre nedelju dana. Oduševila se. Neke lignje sa ko zna čime za nju, belo meso za mene sa povrćem. Uz vino naravno. Pozicionirao sam je tako da joj leđa budu okrenuta vratima sa super pogledom ispred nas. Super smo se proveli… posle naše večere, tačno u zakazano vreme došli su naši prijatelji, jedan drugar odavde i prijateljica koja živi i radi na Santoriniju, koju smo upoznali tamo na svadbenom putovanju. Ona je za nas nekoliko transformisala naše bračno putovanje i njihove odmore u jednu veliku matursku ekskurziju i nisam se tako dobro proveo godinama. Sada je stigla u Beograd, nekoliko dana ranije, ali to moja draga nije znala već sam čuvao u tajnosti. Kada su ušli, zatvorili joj oči i čestitali rođendan. Iznenađenje je bilo potpuno. Rekao sam joj da je to kompenzacija za to što je poklon bio dogovoren, da ima malo iznenađenja u svemu… Posle restorana rešili smo da pređemo kod nas, i ja sam rešio da im kupim torte, svratio sam do poslastičarnice i kupio tri parčeta, na jedan stavio svećicu koju sam dobio od ljubazne kuvarice, na šarm, i kada sam stigao u stan oni su me već čekali. Moja draga je zamislila želju, oduvala svećicu… Ja sam mirno uživao u svojoj kafi, bilo mi je dovoljno da vidim njih kako uživaju,  ja sam svoju “dozu” već dobio.

Roštiljanje na Adi

U subotu sam opet napustio svoju dragu. Društvo sa jednog od naših najboljih programerskih foruma je pravilo roštiljanje na Adi. Nepravedno, u pozivu su naveli da na 40 kilograma mesa ima 5 kilograma piletine. To je bila jedina zamerka iz ugla autora ovog bloga, na koju se organizator nasmejao. Bilo je fantastično. Ne samo zato što je bilo potpuno besplatno, ali je realno bilo toliko neverovatno da će to uspeti, da se mnogi nisu ni pojavili. Za mene i prijatelja sa kojim sam išao, a koji je isto na dijeti je posebno spremano belo meso, a drugar sa twitera je bezuspešno pokušavao da nas snimi kako jedemo nešto van našeg programa, promakao mu je zalogaj kobasice koju sam morao da probam. Roštilj majstor “s’juga” je stvarno besprekorno obavio svoj posao. Upoznao sam nekoliko fantastičnih ljudi i sa svakim popričao pomalo. Uz ćaskanje i klopu, za koju sam uvideo da nisam baš pojeo po svojim merama, rešio sam da malo poradim na fizičkim aktivnostima. Bila je doneta ragbi lopta koju smo besomučno bacali i jurili za njom da je uhvatimo. Rešio sam da “potrošim” višak koji sam uneo te nedelje i prionuo udarnički na sport. Rezultat – najveća upala mišića koju sam ikada imao u životu. Boleli su me delovi tela za koje sam želeo da uzmem medicinski atlas moje drage da vidim šta me to boli…

Kod Doktorke

U nedelju je doktorka pokrenula svoj blog, i jedva sam čekao da je vidim. Došao je dan za proveru i već od ranog jutra drugar je javljao kako je u frci oko današnjeg odlaska, verovatno ni on nije po redosledu sve uradio. Kada je vaga pokazala nešto ispod 95 kilograma bio sam u panici. Ugojio sam se jedan kilogram. Gricnuo sam tu i tamo malo šunke iz Famisa, pojeo sam koji pomfrit koji su mi doneli u restoranu, malo sam pio vina i malo sam više jeo nego što treba u subotu… ali ne kaže se džabe “malo po malo…” Ubedio sam Doktorkinu asistentkinju da se izmerim ponovo, ali vaga se urotila protiv mene i nije htela na dole. Onda smo prešli na detaljna merenja obima i tu je bilo čudno jer su sve dimenzije bile iste. Onda smo došli na merenje masti, i mast mi je pala za 1%. Tu je ključ… Ako želiš da smršaš, bavi se sportom. Čućete ovo milion puta. I istina je kada se tako kaže. Međutim ako se kaže “Ako želiš da izgubiš kilograme budi aktivan” to baš i nije baš skroz tačno. Svi pričaju o tome da se mast pretvori u mišiće, ali ni to nije baš tačno, fora je što se dok se topi mast mišićna masa povećava usled fizičke aktivnosti i ti onda dobiješ kilogram, a otopiš mast, mišići su teži. Doktorka mi je skrenula pažnju na njenu priču o umerenosti. Da treba biti umeren u svemu pa čak i u pokušajima da se smrša. Objasnio sam joj za Grožđebal i tradiciju, i složila se da mogu da pečem kobasice, ali mi je opet pričala o umerenosti.

Epilog…

Posle Doktorke otišao sam na fudbal, toliko o mojoj umerenosti. Moje kolege iz firme se uvek trude da organizuju fudbal, ali im retko kad uspeva, greota da ne podržim. Prošle dve godine sam aktivno igrao, bio sam golman, koliko god se to može nazvati igranjem. I svaki pokušaj da nešto uradim u igri, da istrčim sa loptom, odigram brzo neku akciju, je završavala sa mojim ispuštanjem duše na drugom kraju terena. Otišao sam jer nisam ozbiljno odigrao fudbal godinama, i uspelo mi je. Prvo rešio sam da sredim problem upale po sistemu “klin se klinom izbija”. I uspeo sam. Na fudbalu, na kojem nisam baš briljirao, igrao sam sve vreme, ali definitivno moram poraditi na kondiciji. Biće bolje, meni je i ovo dosta. Čak sam imao snage da posle svega ovoga odem na nezvanični opušteni skup blogera svakog 13-og u mesecu. Posle ćaskanja u kafiću, pio sam limunadu, svi su počeli da pričaju o hrani. I tako se grupica od nas 6 koja je preostala uputila ka nekom izvoru hrane. Predložio sam im da idu kod Lokija. Imao sam skrivenu nameru. Ako posle svega mogu da odem kod Lokija i da odolim pobedio sam sebe. Tri godine sam živeo u zgradi iznad, i stvarno sam obožavao to mesto, poslednja uteha za bilo koji problem. Ultimativno rešenje za svaki nagoveštaj gladi, makar i u pet ujutru.

Otišli smo tamo, svi su naručili sem mene i jedne prijateljice kojoj je bilo kasno da sad jede. I naručili su, i dobili su, i sačekao sam da pojedu, i pozdravio se i krenuo put svog stana da napišem još jedan tekst za ovu nedelju. Kada sam došao kući video sam poruku da me sajt www.klopaj.com prati na Twitteru, gde mene nađoste ljudi…

Uvek vas pozivam da delite, ali ovog puta samo ako to stvarno želite. Nemojte deliti ovaj tekst sa prijateljima smorićete ih, preterao sam sa pisanjem. Ali vi zaslužujete detaljan izveštaj… Komentari uvek dobrodošli.

Slika © Neshasr


• Prethodni tekst: Moja doktorka

• Sledeći tekst: Iz ugla moje drage…

11 komentara na “Iznenađenja”

  1. zorx 14 September 2010 at 10:01 #

    ne posustaj, care! a svaka cast za lokija!

    [Reply]

  2. Debeljuca 14 September 2010 at 10:04 #

    :D Loki je ultimativni izazov… :D

    [Reply]

  3. zorx 14 September 2010 at 10:12 #

    svako ima svoje ultimativne izazove… :D

    [Reply]

  4. Ninurina 14 September 2010 at 10:22 #

    Super što si krenuo pomalo sa sportom! To će ti dati još više energije da istraješ, pogotovo kad vidiš kako ti se oblikuje telo.
    Samo napred, a ja ovaj put neću da hvalim odolevanje kod Lokija, već kako si lepo organizovao i priredio iznenađenje svojoj gospođi. Stvarno divno!

    [Reply]

  5. Nana 14 September 2010 at 12:55 #

    Pozdrav iz Zagreba, pratim tvoj blog već neko vrijeme i mogu samo reći svaka ti čast! Vrlo zanimljivo pisan, i divim se tvojoj upornosti i super rezultatima.

    [Reply]

  6. Debeljuca 14 September 2010 at 13:12 #

    Nina – hvala puno
    Nana – drago mi je da se blog čita van Srbije. Pozdrav za Zagreb, šalji dalje… :D

    [Reply]

  7. Maja 14 September 2010 at 16:42 #

    Necu ti napisati samo napred jer nema svrhe vise.

    Pre 6 meseci je pocelo kao agonija za tebe, pa kao mucenje, malo krize, promena stanja svesti i sad je to najnormalniji nacin zivota. Zdraviji si sreceniji. Ok ti je posao, voli te supruga a ocigledno te voli i mali milion ljudi koji stalno citaju blog.

    Necu ti ni reci izdrzi jer ovaj dobar zivot nije nesto u cemu treba da istrajes do kraja jer nema kraja. Zdrav zivot nema cenu i nema kraj.

    Reci cu ti jos jednom svaka cast i pisi nam sto vise da bi i mi bili pametniji :) i prihvatili bolji zivot.

    PUNO POZDRAVA

    [Reply]

  8. Ljubica 14 September 2010 at 21:00 #

    Debeljuco,
    Više puta pominješ da ćeš nam davati ideje i recepte za spremanje hrane….. pa hajde, šta čekaš?!!!
    Pozdrav, i samo napred!

    [Reply]

  9. Debeljuca 14 September 2010 at 21:09 #

    @Maja hvala puno na lepim recima, trudicu se, ocigledno nisam smorio :D

    @Ljubica – mala najava, sledeci tekst u cetvrtak ujutru po zahtevima publike – teks moje drage, u paketu sa receptom za dijetalne punjene paprike

    [Reply]

  10. Tanja 15 September 2010 at 10:40 #

    toliko vjerujem onom sto pises da me uhvatila “panika” kad si se suocio sa izazovom “loki”, iako zapravo nemam pojma kakve se delicije tamo nude…bravo za tekst, i poveliku dozu optimizma koju nosi :)

    [Reply]

  11. Maja 15 September 2010 at 14:08 #

    Ja sam danas imala strasan izazov. Usla u beogradjanku i prosla pored najlepsih cokolada na svetu. Izdrzala sam i sad se mislim pa i nisu bas nesto (kiselo mi grozdje) :)

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači