Dvocifren konačno

Da, konačno sam došao “ispod stotke”. Pokušavamo već nekih mesec dana, išlo je sporo i konačno sam uspeo. Tačno kada manje vežbam onda skinem brojčano veći broj kilograma, dok uz vežbe masti mnogo brže padaju. Ovog puta sam skinuo dva i po kilograma, ali samo i pola procenta masti, za razliku od prethodnih nedelja. Ovo je bila veoma teška nedelja za mene, ne zbog dijete, ali je eto taj cilj kojem sam stremio nekako došao kao nagrada na kraju veoma burne nedelje.

Nedelja je počela konfuzno, najviše mrzim da radim stvari za koje nisam pripremljen kako treba, ili u kojima se nalazim na pogrešnom terenu, na pogrešan način, u pogrešno vreme. Da ne dužim i da ne ulazim u detalje, bilo je neophodno da prisustvujem sastanku na koji nisam želeo da idem, ali sam bio prinuđen. Razlika je samo u tome, što mi je ranije smetalo da prisustvujem sastancima, jer sam uvek imao neki trip da te poslovni ljudi procenjuju na osnovu izgleda, a ja nikada nisam mogao da se pripremim da za takav neki sastanak izgledam kako ja želim, već onako “kako mogu”. Sada, po prvi put, nisam imao taj problem, otišao sam na sastanak potpuno ležerno po tom pitanju, još da su tematika i ono o čemu smo pričali bili na boljem nivou, bio bih potpuno zadovoljan, ovako je negde pola pola, nadam se da će uskoro biti mnogo više prilika.

Novi rituali

Dijeta se nastavila opušteno, nekako uspevam da zaboravim novouvedeni ritual pijenja vode pre i tokom jela, vaspitavan sam sa jasnim stavom da se za stolom ne pije i ne priča dok se jede, što je možda pogrešno, jer kad nemaš šta dodatno da radiš onda mnogo brže jedeš, ne znam, nisam pametan. Tako ja ponekad revnosno pripremim vodu, nekad zaboravim pa probam da nadoknadim, neiscrpna zabava.

Ako umrem mlad…

Onda je došao četvrtak. Nazvao me je prijatelj iz osnovne škole i saopštio mi šokantnu vest da je naš drug, iz osnovne škole, pre par dana preminuo. Bio sam šokiran, potpuno. Ok, znao sam da je on kao mali imao problema sa srcem, mnogo smo bili dobri drugari, i nekako zbog toga je on uvek bio povučen, nije uvek radio fizičko, gotovo nikada, ali je ponekad uskakao da nam pomogne kad zafali jedan i slično, dolazio je na moje i ja sam išao na njegove rođendane, baš smo bili dobri… Umro je od srca, na licu mesta. Prijatelj koji me je nazvao je pomenuo da se ovaj nagojio poslednjih par godina i da je to verovatno razlog. Rešio sam da odem do njegovih tokom vikenda, ionako ću već biti u blizini…

Ne pitaj me, nikad više, zašto neven ne miriše…

U petak smo krenuli put Vršca. Spakovali smo uredno hrenovke za dva dana, sve ostalo će se već naći. Čekali smo predveče, da ne bi putovali po suncu, i negde iza devetke smo bili kod mojih. Dočekala me je majka i burazer. I sledeći šok. Ćale je u petak imao manji šlog, trenutno je u bolnici. Malo bolje sam je pogledao i shvatio da se ne šali. Potpuno me je razbila. Nisam mogao da verujem. Pominjao sam već da je pre sedam godina operisao tešku aneurizmu, da je posle toga ostavio cigarete, ali i da se jako dobro oporavio zbog svoje pokretnosti. Ispostavilo se da je situacija poprilično pod kontrolom. Šlog je bio manji, koliko je god to moguće, igrom slučaja je on radio ketering za bolnicu, te je imao kontakt direktorke koja je poslala u roku od desetak minuta vozilo po njega, odmah je bio hospitalizovan i sve je bilo pod kontrolom, ali opet šlog je šlog.

Trudili smo se da održimo pozitivnu atmosferu, jer ionako ništa nije bilo u našoj moći, pa smo posle večere krenuli da razmenjujemo poklone; batica je bio u Grčkoj, a mi u Austriji, uvek donesemo jedni drugima ponešto i on je izvadio majicu koju mi je kupio. Kako smo krenuli sa probanjem majica, tako je keva izvadila neke majice “da probam” i ispostavilo se da su mi dobre, onda je on doneo neke svoje majice da nas pita kako nam se sviđaju i slično i pretvorilo se u malu porodičnu modnu reviju. Oduševili smo se svi činjenicom da mogu da uđem u njegove majice, čak sam mu i zaplenio jednu koja se njemu ne sviđa, a on je bio presrećan da može da se “đora” samnom.

Ustao sam u pola devet u subotu. Valjda sam se navikao sada da ustajem ranije. Spremio sam svoj ritualni doručak, gospođa mama je ustala i spremila se da idemo u posetu kod matorog, koji je sada bio u punoj formi, ali to je bio dodatni problem – kako ga naterati da leži i miruje? Bio je oduševljen opet samnom. On je jedan od najvećih fanova moje dijete. Uvek je bio vitalan i spretan i uvek je bio mršav. I nije baš bio u potpunosti zadovoljan sinovima. Ja sam bio koliko toliko spretan za svoj izgled, ali sam uvek bio debeo, dok je mlađi batica mali maneken, ali je magnet za povrede, u svojih četrnaest godina je više puta bio u bolnici zbog povreda nego zbog prehlada. Ćale se oduševio mojim izgledom i preliminarnim dvocifrenim rezultatom od tog jutra. Bilo je lepo videti ga zadovoljnog. Naravno, već je pričao da ide kući u ponedeljak.

Posle posete njemu, otišao sam da izjavim saučešće majci mog drugara. Prepoznala me je sa vrata još. Pričali smo o svemu, o tome kako se on ugojio na 130 kilograma poslednjih nekoliko godina, kako je to štetilo njemu, ali nije delovalo tako, da je skoro pio Guaranu umesto vode i slično, kao da je opisivala mene od pre par meseci. Kada se nedavno oženio njegovo srce nije moglo da izdrži na zdravstvenom i emotivnom planu. Ona kaže da se samo srušio, da je umro u trenutku, mirno. Rođen je 04. maja ’80, istog dana kada je Tito umro. Njegov ćale, je na njegovim rođendanima, uvek pričao kako se on tiho veselio zbog njegovog rođenja, jer nije smeo javno, jer su svi bili u žalosti. Tako je i moj drug umro. Mirno i tiho.

Tokom popodneva otišli smo još jednom do ćaleta i onda smo se spakovali, vozio sam baticu na selo, Petrovdan je seoska slava u Velikom Gaju, pa se okupi dosta ljudi. Takođe odabran sam kao neko ko je najbolji da prenese “vest” babi, ćaletovoj majci. Vršac je mali grad i ovakve vesti se brzo šire, nismo hteli da javljamo telefonom, niti da čuje od drugih. Moja draga, batica i ja smo krenuli na selo.

Nije bilo lako preneti “vest” starijoj ženi, i uradio sam to što sam bolje mogao. Onda sam čak nazvao ćaleta na mobilni i dao joj da pričaju da bi je koliko toliko smirio. Nisam siguran da je pomoglo, ali barem je smanjilo njen strah da joj nisam “sve” rekao. Iznela je posluženje, uključujući tortu, i bila je tužna “što nema čime da me posluži”. Da bih je raspoložio pristao sam da pojedem parče torte. Ok, priznajem, delimično i što mi se baš jela, kapirao sam da sam stresom izgubio dovoljno kilograma, bio je to dobar balans. Blago se nasmešila. Konačno sam uspeo da proverim genetički podatak – deda se šlogirao prvi put ’84. godine, što ispada da se šlogirao u 56toj godini, a ćale u 55toj. Toliko o genetici i banatskoj ishrani. Tačno ono što sam već pričao da želim da sprečim. Javili smo se usput stricu i vratili u Vršac.

Onda je došla nedelja, bili smo opet u poseti, došli su i stric i baba, i obzirom da sam odlučio da ostanem do ponedeljka, trebalo je nekako “ubiti dan”, otišli smo do bazena. Prva premijera mog novog izgleda. Ovo leto nas je nagradilo stalnim kišama, pa nisam ni uspeo da se ko čovek izmanekenišem na kupalištima. Uvek mi je bilo teško. Ovog puta ne. Delimično. Kada sam seo, uvideo sam da još uvek postoji deo koji treba skinuti, na koji nisam ponosan. Zapitao sam moju dragu: “Kako li sam tek izgledao sa 35 više?” Odgovor je bio ubedljiv “Ne pitaj…”

U ponedeljak sam improvizovao doručak, jer smo hrenovke poneli samo za dva dana. Barena jaja su bila neophodna zamena. Odmah sam se izmerio i obzirom da je vaga pokazala 99kg, rešio sam da ništa ne unosim dok ne dođem kod Doktorke. Ostao sam, jer je gospođa majka morala da sredi papirologiju oko ćaletove knjižice, pa sam želeo da joj budem na usluzi, takve stvari možeš da završiš za pola sata, ali i za pet sati, što nisam želeo, pa sam prosto želeo da joj budem dostupan, ako bilo šta zatreba. Nije trebalo, srećom. Potajni razlog zbog kojeg sam ostao je što se tokom prepodneva navršavalo famoznih 72 sata nakon šloga, koji su navodno kritični. Želeo sam da prođe i to vreme, a da sam ja tu, za svaki slučaj.

Πάντα ῥεῖ

Sve je prošlo i konačno sam došao kod Doktorke. Vaga je pokazala 98,6kg. Bio sam presrećan. Kakav završetak nedelje. Pričao sam sa njom o svemu, i o prijatelju, i o ćaletu. Prvo njeno pitanje je bilo “On spada u one što mogu sve da jedu i ništa im se ne vidi?“, potvrdno sam klimnuo glavom… “Oni imaju isti problem kao gojazni, samo još veći, jer ga nisu ni svesni…” I tako smo pričali o svemu, spomenula mi je da je čovek koji je razdvojio masnoće u krvi upravo čovek koji je to uradio da bi sprečio probleme koje je njegova porodica kolenima u nazad nasleđivala, interesantno, nešto slično ja radim. Konačno sam joj odneo Mozart kugle koje sam zaboravio prethodne nedelje. Napravili smo novi program za novu nedelju. Više sam nego ubeđen da u ovome istrajem.

Ćale je došao kući juče (utorak). Sve je ok. Koliko može da bude. Nadam se da će mirovati i brinuti se o sebi više nego što je do sada.

Opet sam razbio ritual i nisam pisao iste večeri kada je dijeta uspešna, nisam jednostavno znao kako da ispišem sve što se desilo. Mislim da su stvari koje su mi se desile veoma bitan pokazatelj da ono što radim ima realan cilj, da izbegnem neizvesnu budućnost, koliko god je to moguće, naravno. Hrana je bitan faktor naše kulture i svakodnevnih navika, ali je fascinantno koliko život može da se unapredi boljom brigom o tome šta jedemo i koliko jedemo. Takođe, nisam bio siguran da li ću biti u mogućnosti da izbalansiram subjektivna iskustva dijete sa situacijama koje su se desile ljudima oko mene. Trudio sam se da napišem ovo kroz svoju prizmu, ali da ipak ostavim dovoljno materijala koji se tiču tematike bloga. Hvala na čitanju…


• Prethodni tekst: Drugačije

• Sledeći tekst: Ideje vredne širenja

10 komentara na “Dvocifren konačno”

  1. Orchid_girl 14 July 2010 at 09:12 #

    CESTITAM!!!!!!!!!!!!! Ovo je velika vest… a nekako jos vise sa obzirom na kontrast koji stvara sa dogadjajima oko tebe trenutno.

    Kakav je dalji plan – jel imas neku kilazu zacrtanu?

    Nadam se da ce ti se tata potpuno oporaviti, zvuci kao bas super tata.
    Jel dobio neka uputstva od lekara sto se tice ishrane, bas me zanima.

    [Reply]

  2. deda 14 July 2010 at 11:46 #

    Kad god pročitam da se nekom dogodilo toliko naizgled ”sitnih” događaja za kratko vreme uvek mi padne na pamet kako se svako od nas pita, kad se od nečega razboli, kad sam i gde mogao to da ”zaradim”a nismo ni svesni kako se svakki stres jednoga dana može reflektovati na naše zdravlje.
    Svaki stres je jedna psihosomatska promena koja se jednoga dana može pojaviti u vidu neke bolesti.

    [Reply]

  3. FejkMeri 14 July 2010 at 13:39 #

    Lajk :)

    [Reply]

  4. tanja 14 July 2010 at 20:46 #

    Divnu stvar radis i to je definitvno za raspekt, ali ono sto ja pohvaljujem jeste kako uspevas da to i divno srocis i napises. Veruj mi da mi je pravo zadovoljstvo da citam, jer su ti tekstovi divni i zapravo me sa svakim na izvestan nacin dirnes.

    Svaka cast, veliki pozdrav

    [Reply]

  5. Debeljuca 15 July 2010 at 01:27 #

    @Orchid_girl Mislim da je finalni plan negde oko 85kg da naucim da odrzavam tu kilazu

    @deda Uvek je nesto “iznenada” a zapravo moze se veoma lako provaliti sta je bio uzrok ako se dugorocno sagleda

    @fejkmeri <3

    @tanja hvala na podrsci

    [Reply]

  6. Dragana 15 July 2010 at 11:18 #

    Čestitam! Mogu da zamislim koliko si ponosan na sebe! Ovim postom si mi skrenuo pažnju na neke stvari na koje sam zaboravila. Hvala ti!

    [Reply]

  7. David Darko 15 July 2010 at 16:22 #

    Čestitam na dvocifrenoj kilaži! Drago mi je što si uspeo u tome. :D

    Nadam se da će se tvoj tata potpuno oporaviti. :)

    Žao mi je tvog druga. Stres i loša ishrana baš umeju da učine život teškim ili da nam ga oduzmu. Zaista moramo voditi računa o svom zdravlju. U vremenima, kada je sve to teško postići, tvoj blog pruža nadu da ipak uz snagu sopstvene volje, možemo da promenimo svoj način života i da sebe učinimo zdravijim, a samim tim i srećnijim.

    Iz teksta se vidi da vodiš računa o svemu, svakoj sitnici u ishrani, pa ne sumnjam da ćeš brzo doći do željenih 85 kg. :)

    [Reply]

  8. rada 5 September 2010 at 13:22 #

    ovaj post ću pročitati kasnije, i već znam da ću uživati :)

    [Reply]

  9. Marija 12 December 2010 at 01:01 #

    Jako se rastužim kad čujem da je umro čovek od 30 godina. Trenutno su mi u glavi samo njegovi roditelji.
    Nadam se da se tvoj otac do sada oporavio.
    “Hrana je bitan faktor naše kulture i svakodnevnih navika, ali je fascinantno koliko život može da se unapredi boljom brigom o tome šta jedemo i koliko jedemo.”-ukrašću to ovu rečenicu

    [Reply]

  10. Ana89 29 August 2011 at 15:12 #

    Krenula sam da čitam redom sve tvoje postove i ne znam zašto, poželela sam da na ovaj ostavim komentar. Upravo iz tog razloga sam se i ja odlučila na dijetu, kada sam videla slike kako su moje bake izgledale na svadbi mojih roditelja i kada sam saznala da su još u 50-tim godinama počele da piju lekove za srce i pritisak (tj za snižavanje krvnog pritiska, da se pravilno izrazim). Sada, kada vidim svoju majku da i ona ide tim putem, odlučna sam da ja to sebi neću dozvoliti. A nadam se da ću i nju okrenuti u pravom smeru, dok još nema zdravstvene probleme osim gojaznosti.
    Tebi svaka čast, čitam dalje… Možda još negde napišem nešto.

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači