Dobrodošli u Beograd

Prošao je 29. novembar. Prošla je i moja nedelja dijete kojoj je pripadao. Prethodnu nedelju obeležio je proces u kojem sam se trudio da se vratim u kolosek, jer sam, samo nedelju ranije upao u tešku krizu kada sam tražio bilo šta što bi me zadovoljilo. Problem je bio u tome što nisam tražio specifičnu stvar, već mi je bilo apsolutno svejedno, nisam mario, a ulazio sam u velike krize kada bih pojeo apsolutno bilo šta… Zaustavio sam to.

Narkomanska kriza

Nisam siguran kako sam zapao u ovu krizu. Nije mi jasno. Jednostavno se desilo. Nije u pitanju ni nešto što mi se jelo, niti nešto čime sam bio zadovoljan. Nekoliko dana sam ostajao do kasno da završim šta sam imao od poslova, i eto, samo se desi. Kupim pakovanje dvopeka, tosta, koji treba da pojedem za doručak. Pakovanje stoji u kuhinji, radim u radnoj sobi, moja draga je legla. Odem jednom po tost, uzmem jedan. Odem drugi put, uzmem još jedan. Ajde, kažem sebi “što bih išao po jedan, uzmi dva pa da završiš sa tim” (opet komunikacija u glavi). Uzmem dva, donesem ih kod kompjutera. Tup nema ih. Ne brojim naravno, ali količina pojedenog je daleko od “jednog” sa kojim sam počeo. Sledeće noći se scenario ponavlja. Ovog puta se razmišljam kako je moja draga tek legla, pa uzimam celo pakovanje kod sebe. Ostavio sam dva na dnu, da imam za doručak. Sledećeg dana moja draga kupuje tost da ponovi zalihe, ali avaj, u toku noći volšebno je nestalo pakovanje. Ej, to je 300 gr dvopeka. Kada nije bilo tosta, gledao sam šta sve ima u frižideru. Ispražnjen je frižider, ali neke stvari postoje. Razmišljam šta bih mogao da kombinujem. Jedem bilo šta. I tako je to trajalo nedelju dana, kao narkoman.

Onda sam otišao prošle nedelje na razgovor kod Doktorke. Pričali smo naširoko o problemu koji se javlja. O tome da bih pojeo apsolutno bilo šta. Vratila mi je program na dosta obilniji, sa više užina, voćnih i rekla mi da razmišljam o onome što sam jeo kada sam jeo.

Interesantno. Setio sam se teksta koji je baš nosio naziv “Sve je u glavi” gde sam trijumfalno pojeo krofnu koja mi se jela tokom prvih šest meseci mog programa. Prethodne nedelje sam pojeo dosta toga. Ali ni sa jednim nisam bio zadovoljan. Baš ni sa jednim. Sve je bilo klackanje. To mogu jer nije baš mnogo loše, ali onda pojedem ogromnu količinu onoga što nije baš mnogo loše i preteram. Pa bolje da sam pojeo nešto čime bih bio srećan, razmišljam ja, nego sve to što me nije zadovoljilo. I onda sam došao do pitanja “a šta bi me zadovoljilo?” “čime bih baš bio zadovoljan da sam pojeo?” Tokom nedelje sam pričao i sa prijateljem koji se trudio da me savetuje da jednom u toku nedelje napravim dan oduška, ali onda sam shvatio da nisam ja gladan bilo čega, ono što je meni u tom trenutku bilo potrebno nije bila konkretna hrana. Sa svakom hranom bi bilo isto. Bio sam gladan jedenja.

Kada sam to shvatio, bilo mi je relativno lako da izguram prethodnu nedelju i gotovo povratim težinu na nedelju pre toga, na merenju u ponedeljak se pokazalo da sam ta dva kilograma koje sam zaradio tada kada sam preterivao, uspešno anulirao ove nedelje i to je to. Idemo dalje.

Dvadesetog novembra smo par prijatelja i ja startovali tizer kampanju o novom projektu o kojem sam već pričao, i četvrtak je bio prilika da izađemo sa ženskim polovinama, “da proslavimo”. Igrom slučaja, organizator celog posla je moj prijatelj, koji se prihvatio istog programa kod Doktorke, dok je čitao o mojim iskustvima. Dogovorili smo da se “opustimo”. U mom scenariju to je podrazumevalo da je predjelo ok (prekršaj), da je vino uz večeru ok (prekršaj), uzeo sam za glavno jelo teletinu ispod sača (nije baš po PS-u, ali je skroz u skladu sa dijetom, osim što nije od buta) i grilovano povrće (100% ok). Posle večere dok smo se vraćali, baš sam bio srećan što smo se lepo proveli. Išli smo u restoran zbog druženja, ranije smo uvek išli tamo gde možemo da se najedemo i u povratku mi nije uvek bilo najbolje. Te nedelje mi je to bio jedini prekršaj, ali me nije gonio dalje, već je bilo tu lepo i tačka. Time sam bio zadovoljan. Od svih prekršaja one tamo nedelje, ni sa jednim nisam bio zadovoljan.

29. novembar

U ponedeljak je bio 29. novembar. Tog dana sam zvanično postao Beograđanin. Već neko vreme se patim sa činjenicom da sam još uvek (bio) prijavljen sa boravištem u Vršcu. Tako sam u prethodnoj firmi morao da nosim papire za Vršac da dodaju još jednu firmu u sistem koji funkcioniše u toj opštini. Kada sam sada prešao u veću firmu, počele su komplikacije, te koliko je to problem, te kako je glupo jer ne mogu da mi isplate troškove za prevoz (markicu) te ovo, te ono. Onda sam rešio da to sredim. Vlasnik stana u kom živim, nije zapravo stanodavac, već njegov otac koji živi na Zlatiboru, pa je komplikovano. Tako da sam ceo proces odugovlačio već duže vreme. Onda je u pomoć pritekao moj kum, i njegova majka je rekla da nije nikakav problem da se prijavim na njihovoj adresi. To je to, rešio sam.

Pitam na Twitteru kako funkcioniše odjavljivanje/prijavljivanje i odlazim za Vršac u petak. Od jula meseca stoji mi u fascikli potvrda kojom podižem markicu za zdravstveno osiguranje (ona nova nalepnica). Rešim ja i to da ponesem. Prvo idem kod njih. Kažu:

– Pa vi ste odjavljevni sa 15tim novembrom!
– Dobro, odjavljen sam, ali markica važi od prvog jula.
– Pa sad ne važi, kompjuter mi ne dozvoljava da vam izdam.
– Recite kompjuteru da sam došao 14.-og!
– Ne može…

Glupi kompjuter. Sva sreća pa mi je objasnila da mi ionako ne važi markica, ako nisam prijavljen itd. Da, baš lepo. Plaćaš osiguranje godinama i onda dobiješ otkaz i zbog toga se, na primer, razboliš jer si štrajkovao glađu (karikiram) i onda ne možeš da se lečiš jer nisi prijavljen, jer zbog toga i štrajkuješ. Znam da je logično da kad izgubiš posao odeš na biro pa se prijaviš pa dobiješ markicu, ali eto, baš da ne pobijam sam sebe. Ok nisam uspeo, idem dalje, SUP je odmah iza ćoška.

Dolazim da se odjavim.

– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Ja bih da se odjavim
– Kakvu ličnu kartu imate.
– Ovu sa čipom, rekli su mi da je tako bolje ako treba nekada da menjaš adresu.
– Aha… E, ako imate sa čipom onda ne treba da se odjavite već samo odete na Opštinu na kojoj se prijavljujete, u policijsku stanicu, i tamo na licu mesta uradite i jedno i drugo.

Voleo bih da postoji merač gluposti, sigurno bih ga blokirao da je neko izmerio tu, na licu mesta. Ne mogu da objasnim kako sam se osećao. Lepo su me pitali kakvu ličnu kartu hoću i ja sam predvideo ovu situaciju i rekao da hoću sa čipom. Ali kako sam mogao da znam da to menja proceduru. Mogao sam da nazovem? Da, verovatno.

Iskoristio sam dan i sreo se sa nekim ljudima iz Vršca, uključujući i čoveka koji me je u periodu 1996-1998. godine naučio gotovo sve što je bilo potrebno da uđem u posao kreiranja magazina i novina. Poslednjih deset godina radi u Norveškoj i bio u je u Vršcu u poseti svojima. Pričali smo dugo, smorio se tamo, planira da se vrati, smatra da Srbija ipak ima potencijala ako se u neki novi posao unese znanje koje on može da donese i bilo mu je drago da imam toliko energije da mu pomognem oko toga.

Vikend je prošao u mojim analizama WebFest-a i brzo je došao ponedeljak. 29. novembar je po mnogo čemu vezan za gojaznost u Srbiji. Tog dana se nije radilo. Zima je obično u jeku, svinjokolj, sve što ide u paketu, holesterol bombe. Takođe, Dan Republike i slično. Tito, zastava, pioniri. Malo veći značaj ima 25. maj, ali dobro “dva’es’deveti” je “dva’es’deveti”. Moja draga je mene često nazivala “Mali Zoki” u nekim situacijama aludirajući na razne situacije iz filma “Tito i ja”, koji je preteča ovog bloga, jer jedini na iskren način govori o problemima koje imaju debeljuce, i koliko beže u hranu i u njoj pronalaze spas, neshvatajući da je hrana razlog problema, a ne spas.

Na poslu su me obavestili da moram da se prijavim u Beograd pod hitno, ili da me prijave u Vršcu, ili će zbog mene kasniti plata celoj firmi. O, ne. Već mi je bilo dovoljno što sam prošle nedelje izigravao bolesnog majmuna, koji ne razume skrivene tajne domaćeg knjigovodstva. Zovem kuma, on aktivira svoju majku, ona “na-vrat-na-nos” (kako se ovo piše po pravopisu, uvek me je interesovalo?) organizuje da odemo, traži žena ugovor o vlasništvu stana. Odlazimo posle mog posla.

Za promenu prebivališta se uzima isto broj kao i za izdavanje lične karte. Ipak žena nam izdaje dva papira koje treba da popunim i uplatnicu. Dolazimo na šalter, kumimo i molimo… Kumova majka, profesorski, objašnjava devojci koja radi na prijemu da je cela firma u pitanju, da svima kasne plate samo zbog mene, da mora da se brzo završi i slično. Nešto su ti stariji profesori učili u školama o ubeđivanju što se više ne predaje, i ova popušta. Idemo u ceo proces. Treba uplatiti odjavu i prijavu. Ali šalter u stanici ne radi, radi samo do četiri. Gde je najbliže mesto gde neko nešto može da uplati u pet? U TC Zira, pri tom, mi smo kod OFK stadiona na Bogosloviji. Ok nema veze. Kumova majka odlazi, ostavlja mi sva potrebna dokumenta, prvo je naterala šaltersku radnicu da proveri da li su sve u redu. Popunjavam dva istovetna dokumenta, koji treba da se razlikuju (jedan za prijavu / jedan za odjavu) i razmišljam se da ako nešto pogrešim ode sve u propast, jer je radnica koja prodaje te formulare posle davanja informacija nama, zapalila, radi do pola šest. Sednem u kola, odem do banke, uplatim, vratim se nazad. Pola sedam je. Pitam da li mogu da uđem, ona ne odgovara. Stojim ko da sam oboleo na vratima, nem. Završava šta je imala sa prethodnom strankom i komentariše “ajde da ne čeka cela firma” Sarkazam. Mogla bi da piše za Njuz.net. Ulazim i čekam… Ona prepisuje ono što sam ja pisao. Što mi nisu dali da sam unesem brže bih završio. Kada su nas hapsili 2000. godine na nekom protestu u SUPu sam namestio panduru blic na fotoaparatu da bismo brže išli kući, rekoh možda sam mogao i ovde, ali vrag je odneo šalu, miran sam i čekam. Pronalazi da nije ista adresa u ugovoru i prijavi. O Bože… Zovem kumovu majku, objašnjavam, pričamo, ova u međuvremenu pronalazi u dokumentima koje su ulice menjale imena i kako i da je sve u redu. Vraća mi ličnu kartu i kaže “dobrodošli u Beograd“. Bolje vas našao. Dan kasnije sam javio mojima da sam zvanično “Beogradžanin“, javila se majka, bila je malo tužna. Posle nekog vremena zvao me je matori, bio je sav srećan. Rekao je “E bar neko, ja sam još 1970. probao da se prijavim i nisam uspeo, smorio sam se i odustao, eto 40 godina kasnije…” To je super, propisano je zakonom da moraš da promeniš mesto prebivališta 10 dana nakon promene. Ali tu je cela peripetija koja ti zapravo onemogućava, tipa šta je sve potrebno, da ne govorimo da pola stanova nemaju normalne papire i slično, da polovini nisu vlasnici oni sa kojima komuniciraš i slično. Polovina zakona koji postoje se izbegavaju ne iz razloga što ljudi ne žele da ih primenjuju već zato što je do zla Boga teško da se primene u praksi.

Nisam stigao na Mobile Monday na koji sam bio pozvan. Bilo mi je krivo, Vukašin, Ivana, Jelena, Vita i ostali su stvarno super ljudi i svaki put su “ispoštovali” ono što ja radim i organizujem i nisam uspeo da uzvratim (ovog puta). Stigao sam kod Doktorke kompletno van svog termina, ali smo našli vremena da me ubaci “preko veze”. Izmerio sam se. Dva kilograma manje nego prethodne nedelje. Kako i ne kada nisam ništa jeo od doručka tog dana. Došao sam kući, večerao, i zaspao… Nisam ni tekst stigao da napišem, a već nekoliko meseci nisam propustio da napišem tekst za utorak.

Došao sam na posao u utorak, dobio sam potrebni ugovor o radu, obaveštenje o seksualnom zlostavljanju i slično. Tražili su mi potvrdu iz prošle firme o godišnjem odmoru i regresu (šta god to bilo). Potpisao sam to o seksualnom zlostavljanju bez čitanja. Šta god značilo, mora da je dobro čim se potpisuje. Onda sam krenuo kroz ugovor, to me je više interesovalo, jer je tu trebalo da bude cifra koju dobijam u novoj firmi. Kada smo razgovarali o poslu, znao sam da želim da radim, da bih bio prijavljen i da bih imao veću cifru na “belo”. Kada su me pitali za koliko bih radio, ja sam rekao sa koliko bih bio zadovoljan i ispod koliko ne bih radio sigurno. Kada su me primili, nismo ni pričali o plati, smatrao sam da sam dobio tu donju cifru o kojoj smo pričali, i praktično sam počeo da radim bez da sam znao za koliko. U ugovoru danas je bila ta druga cifra, sa kojom bih bio zadovoljan, i biću. Plus na to dobijam regres (koji još uvek treba da provalim šta je tačno, mora da je bitno, jer treba potvrda iz prošle firme, a tamo smo dobijali “đuture” sve) i pare za markicu (koju ne koristim, pa je plus).

Eto decembra i prvog snega…


• Prethodni tekst: Debeljuca na Webfestu

• Sledeći tekst: Zašto sve odlažemo?

5 komentara na “Dobrodošli u Beograd”

  1. […] This post was mentioned on Twitter by Dragana Markovic and Miodrag, Ivan Cosic. Ivan Cosic said: Dobrodošli u Beograd | Debeljuca Blog | http://t.co/IxfQgx8 via @debeljucacom […]

  2. Mali bata iz Vršca 1 December 2010 at 11:37 #

    Da li ovo znači da ćeš manje sad da nas posećuješ jer si Beogradjanin?

    http://www.youtube.com/watch?v=YYhU9ek074c&feature=related

    [Reply]

  3. Tanja 1 December 2010 at 12:03 #

    regres je naknada za godisnji odmor…nisam ga nikad primila, ali sam cula legendu o naknadama tipa “regres, ogrev, zimnica”…
    a “bio sam gladan jedenja” jednostavno i slikovito opisuje stanje – bas mi se svidja!!!
    pozdrav :)

    [Reply]

  4. Debeljuca 1 December 2010 at 12:12 #

    @batica / Znao sam da ces da se setis inserta iz serije :D naravno da ne znaci

    @tanja – nema ovde, ali sledecu firmu moram da trazim prema tome da li imaju sindikat, da vidim kako funkcionise narucivanje pilica, krompira i slicnog…

    [Reply]

  5. JohnDorian 2 December 2010 at 16:01 #

    E, baš zanimljiva stvar. Iako se fizički ne odjavljuješ iz prethodnog organa, ipak dva puta popunjavaš isti formular sa starim i novim podacima (ajde ovo i da razumem) ali i dva puta plaćaš administrativnu taksu (za stari i novi organ, dakako).

    [Reply]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači