Lagano se završava ovaj mesec koji sam odvojio za sebe. Na mnogo mesta sam naišao na jedan savet koji sam počeo da primenjujem vezan za posao: Kada dođete na posao provedite prvi deo vremena u planiranju tog dana. Spremite sebi kafu ili čaj, po izboru, ali umesto da krenete da čitate mailove, odgovarate na iste, nastavite da radite ono na čemu ste stali juče, ili ako ste manje orni za rad da čitate Facebook ili Twitter, to vreme provedite da isplanirate svoj dan, šta ćete raditi u prvih nekoliko sati, šta ćete raditi kasnije, kada ćete imati obroke, i šta sve treba da uradite tokom tog dana. Mnogo bolji dan ispadne. Tako sam ja rešio da januar bude moj mesec za planiranje. Problem je što je većina tih planova u mojoj glavi, još nisam seo da sve zapišem, ali avaj. Dobro ide za sada.

Sa Debeljucom u 2011

Plan za ovu godinu sa svim projektima koji su vezani za moju dijetu i radove na blogu i oko njega izgledaju ovako:

• Završiću knjigu
• Redizajniraću blog
• Završiću svoj program dijete i krenuti u proces održavanja
• Napraviću planer/notes po sistemu koji sam osmislio
• Započeću neki vid motivacionih predavanja za ljude koji ne čitaju Debeljucu
• Aktiviraću ljude da više razmišljaju o organizaciji hrane i posla

Knjiga

Pomalo mi je tužno i sam sam bio besan na sebe kada sam pogledao uvodnu reč za knjigu koju sam napisao 10. septembra. Toliko o prokrastinaciji. Jednostavno nije mi bilo fer, u mojoj glavi, da samo postavim blog postove u knjigu, odnesem u štampariju i to je to. Što bi rekli kompjuteraši, “zabagovao sam se”. Meni kada nešto nije logično to doživim kao blok i ne mogu dalje. Realnost da je u izvorom oblika moja “knjiga” bila gotova još koliko septembra, ali mi se “nije dalo” da napravim korak dalje u tome. “Vratio sam je nazad” u toku prošle nedelje, i iz forme blog tekstova pretvaram je u formu knjige, koja ima svoj tok. U ovoj verziji, verujem u nju. I smatram da će biti vrednija nekim ljudima koji nisu čitali Debeljucu. Bez obzira što me neki komentari više ne pogađaju, ne bih želeo da budem suočen sa komentarom “čekaj zašto bih kupio knjigu kada to sve ima na netu?“. Ja bih prvi postavio to pitanje. Mora da bude drugačije.

Početkom marta će se navršiti godinu dana od kako pišem blog, biće fantastično kada završim to i redizajniram blog sve u paketu.

Novi front

Tokom rada na sebi i na ovom blogu došao sam do podataka koji su obeležili sve ono što sam radio. Podsetimo se svih tih poražavajućih činjenica o gojaznosti:

• 65% smrtnih slučajeva prouzrokovano bolestima (dijabetes, bolesti srca i krvnih sudova) koji su direktna posledica načina ishrane
• 95% tih smrtnih slučajeva možemo da sprečimo ako promenimo način ishrane
• Svaki sedmi čovek na svetu je gojazan
• Svako treće dete u svetu je bolesno gojazno (BMI)
• Deca koja se rađaju danas imaju po prvi put u istoriji šansu da žive kraće od svojih roditelja

To je osnova. Tako sada sve više pronalazim podatke koji su vezani za odnos produktivnosti kod ljudi koji su gojazni prema onima koji to nisu. Kombinacija ova dva faktora može biti zanimljiva tema da kompanije investiraju u zdravlje svojih zaposlenih, u organizaciju ishrane, u organizaciju edukacije za njih. Kada sam došao u novu firmu, ponuđeno mi je da o trošku firme pohađam seminar za odvikavanje od pušenja i svakako ću u nekom trenutku ove godine to i prihvatiti. Oduševilo me je to što oni to imaju. Sa druge strane u firmi ne postoji mesto gde bi zaposleni mogli da pripremaju hranu, ne postoji lak način da svakodnevno održavaš svoj program ishrane, na sve strane su restorani, brza hrana i pekare, i praktično si osuđen da se nezdravo hraniš, ili da ceo svoj proces podrediš spremanju i nošenju hrane od kuće. Teško je, ali izvodljivo. Nije opravdanje, ali može da se organizuje i da se popravi.

Ali moramo govoriti o benefitima. Dok sam učio o marketingu, onom kreativnom delu “brendingu”, jedan od najčešćih primera je da kupac ne kupuje bušilicu već rupu koju će bušilicom da napravi. Ne kupuje novi auto već kupuje luksuz. Ne kupuje stan, već komfor. Motivacija i lično iskustvo u dijeti je ovde presudno. Na svakom koraku imamo razne programe za mršavljenje:

• Šarene laže “jedeš sve i oslabiš”
• Dijete “jedeš redukovano, ali te navučemo da kupuješ naše proizvode jer oni ti pružaju sve neophodne suplemente i nikada ne naučiš da se pravilno hraniš”
• Dijete po krvnim grupama ili testove intolerancije “Moraš da jedeš baš ono što ne voliš, jer si do sada razvio intoleranciju baš na stvari koje si jeo celog života”
• Pomoć nutricioniste “Preko trnja do zvezda” kroz ceo dug program učenja kako da se hraniš, i kako da održavaš svoju novu liniju

Šta rade svi ovi programi? Jedni mažu oči, a drugi iscrpljuju. I jedni i drugi imaju nešto zajedničko, a to je da nude “bolji izgled”. Slažem se da je bolji izgled jedan od glavnih motivacionih elemenata, ali nikada nije onaj glavni “triger” koji zna da promeni život i da vas natera da pokrenete sebe u životu. Opet, imamo i drugu krajnost, ultimativne “trigere” koji su bolesti i smrtni ishod, ali imamo i naše ljudi koji su u fazonu “puj, puj, neće to mene…”

Međutim postoji ceo jedan svet između. Svet malih stvari, u kojima može da uživa osoba koja je aktivnija u životu. Svet koji je vremenski ograničen dužinom naših života. Svet u kojem možemo uživati mnogo ranije ako se ranije prihvatimo i uhvatimo u koštac sa svojom gojaznošću. Smatram da mogu mnogo ljudi da aktiviram da pokrenu nešto u svom životu, tako što ću im otvoriti vrata tog sveta, dati im da privire i pozvati ih da uđu.

Zadovoljni radnici će proizvesti zadovoljne šefove, zadovoljni šefovi će privređivati bolje, donositi veću platu i veće prihode, koji će doprineti da naša zemlja bude zemlja blagostanja. I na kraju će doći princ i odvesti princezu na svom konju, uzeće se i živeće srećno i zadovoljno. Ok, kada je počelo da deluje kao bajka, morao sam da se našalim. Nije sve bajka, ali mislim da moramo da verujemo u bolje da bismo to bolje i ostvarili. Da pritom imamo ljude koji imaju iskustva u tome kako da nešto bolje stvarno i bude, kako napraviti prvi korak ka tome. Ja imam san i mislim da me najviše pokreće osećaj da nekom svojom akcijom mogu da pokrenem pozitivnu promenu kod drugih…

Da promenimo malo letargiju koja nas zahvata, da gledanje “Reality show” programa i serija, surfovanje po Facebook-u i igranje igrica zamenimo čitanjem dobre knjige, radom na sebi, sportom, ili prosto izlaskom i pronalaženjem nekih novih ljudi i uživanjem u nekim novim iskustvima? Ajmo malo akcije, pozovite prijatelje da čitaju Debeljucu i ostavite neki komentar, svaki mi daje više snage nastavim dalje.