20 posto bolji

Dugo sam razmišljao o ovome i polako se slažu jedna za drugom priče kojima sam shvatio šta nam je potrebno da trajno budemo zadovoljni životom, unapredimo okruženje, život, sve kao jednu veliku lančanu reakciju. Ona tamo nedelja je prošla u znaku sporta. Prvo su košarkaši igrali u Turskoj, onda je Novak igrao na AmericanOpen-u, i onda je za vikend bio Davis Cup kod nas. Paralelno sa tim ja sam već po ko zna koju nedelju failovao da oslabim. Sve ima zajednički imenitelj – trud.

Mnogo volim sport. Nisam vatreni navijač, ne gledam svaku utakmicu ili meč, ali volim da pratim sve što je bitno. O ovoj temi sam hteo da govorim još kad je Partizan bio na putu ka i na FinalFour-u. Svi pričamo o trojkama u poslednjim sekundama? Malo smo se previše navikli na taj način rešavanja problema. Iskreno. I zašto onda tragično izgubimo? Zato što sve pokušamo da rešimo na kraju, umesto da od početka stvari radimo kako treba i bolje. Kada vidimo da baš i ne ide, onda tražimo opravdanja. Teniseri obožavaju da se povrede. Onda imaju opravdanje, ako izgube. Pogledajte Novaka ili Anu, ako su oko sredine meča nesigurni da li će pobediti obavezno krenu da kukaju, da bi imali opravdanje. Zato sam navijao svim srcem kada je Novak igrao protiv Federera, jer je to radio sa svim srcem, svom snagom. Ali avaj, svi smo krenuli tako da mislimo. Sada i komentatori jedva čekaju da nađu opravdanje. Dežurni krivci – sudija i publika. Publika je protiv Novaka, Turski igrač je zgazio u aut, drugi Turski igrač je folirao da je povređen da bi drugi izvodio slobodna bacanja, da je Cahil (Australija) u Južnoj Africi igrao rukom. Da li je razlog stres, sitni izazov, kevina kuhinja, ili nešto drugo da ne oslabim neke nedelje? Za sve nađemo opravdanje zašto nismo uspeli. Bitno nam je i mišljenje i podrška drugih, zato kada ne uspemo nešto da izvedemo, odmah krenemo da smišljamo izgovor, ovo već ide patološki, pa kada smo na pola puta već smišljamo izgovor AKO ne uspemo.

A gde je ključ? I gde je veza između reprezentativaca i moje dijete?

Uvek sam se trudio da činim stvari koje menjaju način razmišljanja kod ljudi. Relativno skoro, ne mogu sada da nađem gde, pronašao sam tekst u kojem je bio odgovor na pitanje “Kolika je idealna plata za svakog čoveka na planeti?“. Želite da znate? Uzmite papir i olovku. Napišite na papiru svoju trenutnu platu. Dodajte 20%. Da li je to plata kojom biste trenutno bili prezadovoljni. Da li bi ta plata rešila mnoge (ne velike, egzistencijalne) probleme koje imate? Da, pokrpila bi rupe, gde curi, imali bi dovoljno. Na neki period. Onda bi vam opet trebalo još 20%, ali to je tema druge priče.

Onda sam počeo da razmišljam. Ok – 20% više nam treba, ali mi smo sistemski nezadovoljni. Mi smo navikli da radimo taman onoliko koliko treba. Da postignemo taman onoliko poena koliko je potrebno. Ništa manje ništa više. Uvek radimo samo ono što nam se kaže, ništa preko toga. Hajde da u svemu budemo 20% bolji! Da se malo više trudimo, da malo više uradimo, da postignemo više poena, da malo više razmišljam i da ne kršim dijetu, čak i ako je to “samo zalogaj dva, pa već sam dovoljno smršao”. Onda se setim kako je to nešto ono što smo imali kao deca. Uvek smo se trudili više i bolje, jer smo rasli i zauzimali svoje mesto. Onda smo to negde izgubili… Da li je u pitanju sistem ili šta, mislim da bi nam svima kao društvu bilo mnogo bolje kada bismo se u svemu trudili barem 20% više. Trebalo bi se ne ljutimo kada izgubimo, da ne slavimo previše ni kada pobedimo… samo da imamo vere u uspeh kao kada smo bili klinci…

Uživajte u vikendu…


• Prethodni tekst: Jo-jo efekat ili ne?

• Sledeći tekst: Zašto ne verujemo?

14 komentara na “20 posto bolji”

  1. Ksenija 24 September 2010 at 10:13 #

    vau.
    samo vau.
    da li si možda zavirivao u moj mozak poslednjih sedam dana?
    evo šta se tu dešavalo. “ma, učiću, majke mi, ali već sam dala uslov a i mrzim ginekologiju, a ionako mi je ispit za samo dve nedelje. takođe, profesorka koju sam izvukla je bezveze, tako da neće biti moja krivica ako omanem. ej, vidi, seks i grad na tvu! moram da odgledam!”
    tragično.
    e, pa, hvala ti na osvešćenju. danas – štrebanje!

    [Reply]

  2. zorx 24 September 2010 at 11:40 #

    to je prokletstvo kad si tu negde, blizu. nit imas motiv toliko jak (jer problem nije mnogo veliki,pa zaboga, toliko si blizu kraja!),a i da budemo iskreni, zasluzio si malo da danes dusom…
    (ja to sebi pricam godinama). istina je u stvari da ljudi nisu navikli da rade stvari zato sto tako zele, nego prosto moraju imati izgovor (pred sobom i drugima) za sve. i zasto nisi smrsao jos? jer ti se moze. jer sebi to mozes da priustis. nema izgovora, prosto si tako hteo. ja pozdravljam sve tvoje napore da u svemu istrajes, jer to pred kraj, kad si sasvim blizu, a ne bas sasvim tamo, to je najteze.
    samo napred, i bez izgovora!

    [Reply]

  3. hmm 24 September 2010 at 11:50 #

    Mene je ovaj teks razbesneo! Jer tvrdnja nikakve veze sa sportom nema! naprotiv bez onih 100% truda ne bi ni ovoliko postigli! E upravo je u tome ogledavanje nase naravi – Nikada nismo zadovoljni!
    p.s. Nije potrebna samo vera u uspeh, nego dignite guzice i radite nesto

    [Reply]

  4. Maja 24 September 2010 at 11:54 #

    Pa to ti je ona cuvena rec procrastination. Ja smrsala cela 2 kg i vec sam samu sebe ubedila da su mi velike pantalone, da imam vise energije, vidis da je suncano napolju – to je samo zbog mojih 2 kg. Svi imamo ups & downs bitno je da downs ne traju dugo jer ako traju dugo treba alarmirati prijatelje i porodicu. A znam da je lakse malo zabusavati sa dijetom, poslom, ispitima (been there, done that)samo treba da zapamtimo da LIFE BEGINS WHEN YOU LEAVE YOUR COMFORT ZONE.

    [Reply]

  5. Debeljuca 24 September 2010 at 12:04 #

    U tekstu sam se trudio da pomenem nekoliko stvari, prvo trud, slažem se da sportisti stignu dokle su stigli sa 100% truda, svaka čast, ali se ili uspavaju na lovorikama ili traže izgovore. Uvek sam uz njih i kada gube, ali me smara kada se bilo ko trudi da opravda njihove gubitke, treba da budemo uz njih i da oni to znaju i kada gube…

    drugo prokrastinaciju, mnogo volimo da odlažemo sve i da za sve opet pronađemo izgovore

    treće – koliko je malo potrebno da se uzdignemo iznad svega i uspemo…

    i opet ako ne uspemo, nije frka, uspećemo drugi put, nema potrebe za opravdanjima

    [Reply]

  6. hmm 24 September 2010 at 12:49 #

    Za sve argumente o opravdanjima u zivotu si upravu, ali sportiste mi ne diraj :) heh
    Oni su nas ponos, nasa viza, nas brend! Pa i kada gube, ja sam ponosna!
    U sport se kao zensko razumem jako puno, u Tenis ponajvise,i zao mi je kada neko npr. Noleta napada za neuspeh ili “isfoliranu povredu” a blage veze nema kako sve funkcionise i koliko truda decko ulaze. Samo mi je to krivo.
    Za ostale sportiste isto. svakom se desi “kiks”, ali to ne znaci da nema truda.

    [Reply]

  7. zorx 24 September 2010 at 13:01 #

    kosharkashi imaju free pass od ’94, sta god da urade mi cemo ih voleti,ali ne radi se o tome, nego sto ljudi ne kazu: jbg, kiksnuli smo, nego duvao je vetar na pogresnu stranu, hladno je, toplo je, sudija je ovakav, onakav, i to je samo slika toga koliko ljudi uvek prave izgovore pred sobom i drugima, nalaze ‘spoljasnje’ razloge za neuspeh, a ne priznaju svoju ‘krivicu’. isto je za sve. svako je apsolutno odgovoran za zivot koji vodi u svakom trenutku, bilo to dobro ili lose. tako sam ja shvatila.

    [Reply]

  8. hmm 24 September 2010 at 13:14 #

    Lepo si ti to shvatila, i ja sam. nego nekada se linija stvarno zgazi, a sudija ne vidi. Nekada nas zaista potiskuju(da ne kazem uvek). nekada ni onih 100% truda NIJE dovoljno…jbg…nekada se nema srece…

    [Reply]

  9. James 24 September 2010 at 13:17 #

    Fenomenalan tekst, izgleda da ova tvoja dijeta direktno pretvara salo u visak sivih celija:)

    [Reply]

  10. Tamara 25 September 2010 at 02:01 #

    Nebih sada o sportu… samo sam htela da kazem da sam procitala sve :)

    usput sam morala i da procitam “doktorkin” blog i tu i tamo jos po meki link iz tvojih tekstova.

    he he hee

    …sad odoh da spavam, a sutra imam za rucak kupus koji sam skuvala kada sam se danas vratila sa posla. Toliko si pricao o tom kupusu da sam danas dok sam citala blog na poslu htela da crknem ako ne pojedem sladak kupus :)

    Tako je i zvanicno pocela moja dijeta… sa kupusom zbog tebe.

    Laku noc

    [Reply]

  11. milosh 25 September 2010 at 17:39 #

    Lepo rečeno, trebali bi malo više da se trudimo i što ja ono kažem da postavimo kraci cilj. Ne mozemo od pocetaka utakmice da verujemo u pobedu i da nam to bude cilj, ne, cilj treba da nam bude da svaki napad igramo 20& bolje i ovo se ne odnosi direktno na sport nego figurativno.

    [Reply]

  12. Iva 25 September 2010 at 18:43 #

    Ivane, BRAVO! Volim da vidim tekst u vezi sa motivacijom gde se pritom ne spominju sile, bog, univerzum, nadrilekari i slične stvari.

    James je u pravu. :)

    [Reply]

  13. zubarica 26 September 2010 at 09:45 #

    Dragi Ivane,
    izvinjavam se što ovde ostavljam komentar koji nema veze sa vašom temom :).
    Samo sam htela da se zahvalim ja vama – na poseti i komentaru, i da vam ostavim link za jedan mali tekst koji je moje “hvala” vama.

    http://tiny.cc/a3tc5

    Srdačan pozdrav :).

    P.S. Molim vas, slobodno izbrišite ovaj komentar ako vam “minira koncepciju”, ne bih da smetam. Zubarica nije sujetne ni osetljive prirode :).

    [Reply]

  14. […] je veoma interesantno koliko je Ivan u procesu mršavljenja naučio o ishrani ali i o nekim važnim lekcijama iz psihologije (postavljanje ciljeva, motivacija…) koji možemo upotrebiti u svim oblastima […]


Tvoj komentar? Tebe ništa ne košta a meni puno znači